"ГЕЛЕРИ И ДАНАС ИСПАДАЈУ ИЗ МОГ ТЕЛА": Једини од осморице војника и официра преживео гранатирање

СЕЋАМ се сваког детаља тог 15. априла 1999. Ни после 24 године нема дана да не помислим на страдање седморице мојих колега и како сам ја неким чудом преживео. Али и даље испадају делови метала из мог тела. Само прошле године испала су ми три гелера, прича нам Иван Лазић (47), везиста 78. Моторизоване бригаде Војске Југославије, једини преживели у великом страдању наших војника и официра у селу Рељан код Прешева током НАТО агресије 1999.

Фото: Ј.С.

Сећања и осећања носи у себи готово две и по деценије, сваки дан, сваки час. Али сваке године од данашњег дана па наредних 78 она су јача, болнија... Док разговарамо с њим у Нерадовцу код Врања, где живи, прича нам како су тог дана НАТО бомбардери пројектилима најпре гађали лажне мете које су наши војници поставили, потом камионе које су тог јутра стартовали и проверавали им исправност... Около су били наши ПВО топови.

- Били смо поред шатора, а ја сам као везиста извештавао о догађају, у шатору је горело кубе и унутра је био само десетар Димче Стаменов којег је гелер погодио када су гађали камионе, али није био тешко повређен, шалили смо се са њим - прича Иван.

Пола сата од почетка дејствовања, ракетом су погодили шатор у коме је био Димче, а сви остали били испред.

- Чуо сам јауке, иако сам полако губио свест, али у том тренутку било је још живих. Онда је пала још једна бомба... И мук. Ништа се више није чуло, само пуцкетање ватре. Успео сам да се извучем из земље која нас је делимично затрпала и провлачио се поред делова тела својих страдалих пријатеља... Пао сам у јарак са друге стране пута који је пролазио поред шатора. Пришао ми је прво војник који је био на редовном одслужењу војног рока, студент теологије, са којим се и данас повремено чујем - прича Иван смирено, али поглед упрт у даљину и туга у очима показују сав ужас кроз који је прошао. 

Војник није знао шта да ради са рањеним Иваном, липтала је крв, дозивао је колеге да дођу и помогну.

- Молио сам тог војника да пуца у мене, да ми скрати муке. Било ме је страх да чекам да тако лагано умирем, хтео сам да умрем ту, чинило ми се неправедним да преживим. Он то није могао да уради, него је дигао пушку и пуцао у авионе - сећа се Иван.

Уто је дотрчао резервиста, носећи ћебе, на које су ставили тешко рањеног Лазића. Потом су га, док су авиони још надлетали и гађали, однели у импровизовану амбуланту у Рељану, па у Ристовац. Више пута је чуо да му нема спаса, али нико од сабораца није одустајао од покушаја да сачува Иванов живот. Кад су га положили на ћебе, како су прилазили неком камиону тако је тај камион гађан. Успели су да га убаце у трећи камион.

- Од болова и губитка крви почео сам да се хладим. По причи оних који су били уз мене, искрварио сам много, пре него што су ме допремили до болнице у једној кући у селу. На тренутак сам се пробудио када су ме маказама закачили секући ми униформу. Тога се сећам и даље ничега - прича Иван. 

Фото: Приватна архива

Рањеног су га пребацили у Врање, у Ниш, па на ВМА. Био је 21 дан у коми, више од три месеца на интензивној нези... Има 60 отпусних листи, сведочанстава о броју операција које је имао. Више пута су га отписали, али је он ипак победио.

Иван, ратни војни инвалид, са супругом и троје деце живи од пензије у Нерадовцу. Жену свог живота, велику подршку и животну сапутницу Бојану је упознао 2000. Убрзо су добили сина Лазара, потом ћерке Лидију (18) и Лену (15).

- Породица ми је много помогла и помаже. Они су мој мир - каже Иван и додаје да му је важно што је у контакту са породицама страдалих и што им је пренео последње речи најмилијих, а он више и не вида ране које му не дају мира. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације