ТРАГЕДИЈА ПОРОДИЦЕ СТОЈАНОВИЋ: Данима на врата куће Зорке и Зоране нико није покуцао, а онда је комшија затекао језив призор (ФОТО)

ВЕСТ је потресла сваког ко има трунку савести и самилости: у Раљи код Сопота, у породичној кући Стојановић, затечена су тела у распадању старице Зорке (86) и њене ћерке Зоране (55). Како је и зашто живот ових жена окончан, чија адреса није била недођија, ни врлет неприступачна људима, истражиће надлежни.

М. Марковић

До тада, намеће се питање: да ли смо толико постали отуђени, несаосећајни и онељуђени да не приметимо да их нема. Да их нема данима. А да су, колико до јуче, готово три деценије биле ту, међу комшијама, уверене да су с људима.

Неки од њих, који су с њима "били блиски", позвани су да их идентификују. Други, опет, сведочили су да су их нашли у стању распадања, кад су им донели неколико цигарета. Трећи да су им пре "месец и по" испоручили последње наручене намирнице. Четврти да су их почетком фебруара одвезли по последњу пензију...

М. Марковић

Репортери "Новости" били су, јуче, у Раљи. Комшије Зорке и Зоране, иза закатанчених капија, "појма немају" кад су их последњи пут видели. Броје дане, па и месеце када су им последњи пут, а пут је уз кућу несрећних жена с обе стране, пожелели добро јутро или леп дан.

Зашто се не сећају? Одговор нам је дала жена (име познато редакцији), која памти Зорку и њену ћерку од првих дана њиховог доласка у Раљу.

- Госпођа Зорка је била судија Вишег суда у Београду, дошла је овде са ћерком после пензионисања, пре више од три деценије купила ову кућу и сви су се сјатили да им буду, кобајаги, при помоћи. И, то је трајало, све до недавно. Док су имале пара и могле да плаћају те њихове услуге, сви су их волели. Страшна је ово прича, децо. Да ли су умрле природно, од глади, показаће истрага. Истина је да им данима нико није покуцао на врата.

Улица Љубивоја Гајића сеже у брдо, кућа на спрат је преко пута закоровљене ливнице у Раљи. На степеништу само унезверене мачке. У дворишту стари борови. На терасама дрвене беле плетене гарнитуре за одмор, испод, скупоцени теписи, на њима поваљене грчке вазе. Упаљена светла у приземљу и на спрату. Улазна врата запечаћена.

Кућа је у троуглу нових викендаша и неке кафане (познато име), а лево кућа Ђуричића. Ова породица до краја фебруара била је од посебног поверења несрећним женама. Домаћин куће је, по сопственом признању, возио госпођу Зорку у Сопот по пензију.

- Да, возио сам је последњи пут 3. фебруара - каже нам Ђуричић. - Од тада нисам је видео. Ни њу, ни ћерку. Зашто? Зато што сам препознао да је старост Зоркина пореметила њену свест, а ћерка јој је одавно имала психичких сметњи...

- Зашто нисте надлежне упозорили на то стање - питамо. - Зашто, када их нисте видели данима, нисте упитали шта је с њима.

- Нисам желео, много су ме оптерећивале - одговорио је.

Сазнајемо, касније, да је несрећне жене снабдевао и помагао им извесни Мићо Николић из Иванче. Сваку услугу је наплаћивао.

- Мићо овде не живи, он само повремено долази. Помаже свима, па је помагао и Зорки и Зорани - каже нам Јелена Анђелковић. - Не знам када их је последњи пут видео.

Капије, и мала и велика, на Јелениној кући су под катанцима. Запажамо да је у овом делу Раље, заиста, готово на свакој огради катанац, а уз ограду пси чувари. Људи се више не ослањају на људе. Тако су заборавили и на Зорку и Зорану.

- Пре два дана сам им понео неколико цигарета, а затекао сам ужас - каже нам Ненад Ђоровић. - Позвао сам полицију. Волео сам их...

- Кад си их волео, зашто их толико дуго ниси посетио - питамо се у судару са унезвереним погледом младића који ставља шаку на нашу камеру. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације