СПАСЛИ 18 ЂАКА ИЗ ЛЕДЕНИХ ГАЗИВОДА У ЗИМУ 1980. ГОДИНЕ Ово је прича о тренутку кад човек постаје - натчовек: Представљамо вам браћу Авдовић

ЈЕДНУ од најлепших, међу хиљадама исписаних страница у традиционалној акцији "Вечерњих новости", "Најплеменитији подвиг", исписала су браћа Авдовић, Абдулах и Харун из Рибарића код Тутина.

Абдулахов син Шефкија чува нашу књигу "Златни људи", Фото И. Маринковић

Њихово узвишено дело, спремност да се жртвују за другога, не заборавља се ни после више од три деценије.

На том делу, који су, кажу нам, рођењем даровани од мајке Хатиџе, стасавају њихова деца и унуци, поносни што их имају такве. Часне. Усправне. Непоткупљиве. Живе споменике најлепшег у људском бићу.

Ово је прича о тренутку кад човек постаје - натчовек. И, такав остаје и остане до краја. Ово је прича за Гиниса. У пет до шест минута двојица Авдовића, спасла су из језера Газиводе осамнаесторо ђака који су са подивљале скеле, после пуцања сајле, попадали у воду. Скела је била једини превоз основаца од куће до, на другој обали језера, њихове школе.

- Кад се данас вратим у то време, питам се, заиста, где је горња граница људске снаге и издржљивости. Мислим да је одговор вишеструк: потреба да се помогне кад се неко, посебно деца, бори за живот... Кад те у таквим околностима пробуди врисак мајке, коју волиш и поштујеш. А ти своју децу сањаш. И, верујте... Да нам је неко, тад и сад причао да је могућа та снага, не бих у то веровао - започиње разговор са репортерима "Новости" Абдулах Авдовић.

Браћа награђена Златном плакетом "Новости" за подвиг, јунаци лављег срца за осамдесету годину, дочекали су нас у центру некад маленог села, сада варошици Рибарићи, општина Тутин. Обојица загазили у седму деценију, али ведри. Духовити. Насмејани, као сви који имају такав осмех, а који ником ништа не дугују.

- Нема нафаке у очајању - кажу.

- Па, нема - одговарамо.

Харун и Абдулах Авдовић, Фото И. Маринковић

И, крену сећања... Абдулахов син Шефкија, који нам је уприличио овај сусрет, насмејао се. Касније ће нам испричати како су његов отац и стриц могли, а нису желели да уновче "Подвиг". Нису желели да се боре и изборе за свој угоднији живот од овог који сада живе.

- Они су још у оном времену које их снажи и храбри - казао је Шефкија. - Још живе оно време, а одавно га нема.

Фебруар, двадесет други дан овог месеца, година 1980. Језива зима, минус на петнаестом поделку. Тада се догодила драма на језеру Газиводе. Ноћ уочи, браћа Авдовић допутовала су из Ријеке, где су као квалификовани мајстори радили у тамошњим престижним фирмама велике Југославије. Позвала их је мајка Хатиџа да јој помогну да пресели стоку и ствари на брдо код стрица, јер је неумољива вода Газивода преливала обалу и уливала се у куће.

Дуго су, увече по доласку, синови седели и са мајком планирали послове. Хатиџа је подлагала ватру да се кућа не охлади до прве јутарње кафе. Синови, уморни, спавали су до јутра. Пробудио их је врисак мајке: "Даве се деца, даве се деца..."

Скочили су Харун и Абдулах, и, онако у пиџамама, полетели преко камења и трња право у ледену воду језера.

Видимо главе деце урањају и израњају из воде. Њихове свеске, торбе, пливају на површини. Чује се повремена вриска... О томе смо тек после размишљали и склапали слику. Носила нас је некаква чудна снага, и о томе смо после размишљали. Једно по једно дете избацивали смо из језера. Осамнаесторо их је било. Најтеже је кад су нас хватали за врат, за косу. Двоје, одједном. Били смо добри пливачи и Харун и ја - потресен је и сада Абдулах. Никада се од ове драме неће ослободити. Враћа му се у сан. Буди га...

Пет-шест минута, највише, трајала је борба на живот и смрт. Када су сва деца била на обали Газивода, мајка Авдовића, Хатиџа, сву децу повела је у кућу. У угрејану собу. У одећу и обућу својих унука, од својих шест синова, пресвукла је мокру и промрзлу децу. Напојила их топлим млеком и чајем. Поставила качамак.

- Да ми је неко причао... Не бих веровао - понавља Харун, загледан у даљину.

Док су се окупљале породице спасене деце, која су на скели (Тари) годинама била и путници и скелеџије, браћа Авдовић нису имала ни времена ни потребе за честитке и захвалност. Морали су код лекара. Харун је завршио у болници. Цео месец је провео на лечењу. Коса му је отпала и кожа на табанима од промрзлина. Косу више није имао.

- Лепо је и овако, модерно - шали се.

Браћа Авдовић на додели Златне плакете са др Павлом Грегорићем, председником жирија, Фото Архива

Вест о јунацима лављег срца, како су их насловиле "Новости", пронела се од Триглава до Ђевђелије. "Новости" су им, непуну годину после, 18. јануара осамдесет прве уручиле Златну плакету за подвиг. На свечаности, честитања и дивљење. У Рибарићима, мајци Хатиџи пуно срце. Авдовићи, шесторо браће и три сестре, прерано су остали без оца. Као пилићи, расли су, стасавали и сазревали под крилима мајке. И данас их греју њена крила, па се учини да су још деца, кад је спомену.

- Ено, тамо је наша кућа - кажу Авдовићи док с ове стране обале Газивода настаје фотографија ових, добрих, људи. Њих двојица, њихови осмеси, са плакетама које чувају као реликвије и сведоке времена када су их славили и хвалили, а званичници обећавали да именују барем део улице њиховим делом... Када су им обећавали легализацију дела имовине на којој су добили право после несамилосних Газивода које су им газиле имања. Е, о томе нам је говорио Шефкија.

Фото Архива

Пролазе, док стојимо на обали са Авдовићима, људи. Обични људи. Заустављају се. Поздрављају их: свака част... И, то траје више од три деценије. Зауставља се и аутомобил са монасима. Поздрављају Авдовиће.

- Кад ти људи пруже руку, то вреди. Све пролази, само се то памти - каже нам Абдулах.

Газиводе газе својим путем. Овај, у коме су се обрачунавале са животима деце и вагале снагу са Авдовићима, није први.

- Није и неће - носимо поруку браће Авдовића, док сунце продева кроз лепезу облака над Рибарићима.

О њиховом подвигу писали многи штампани медији, Фото Архива

ОД САДА СИ ТИ НАШ РАДНИК...

РЕШИО сам, једном, док су сва браћа имала посао даље од родне куће и наше мајке, а ја већ савладао занат, да се запослим ту, негде близу. Закуцао сам на врата одељења Фабрике "Застава" у Новом Пазару. Портир, чим ме видео, а имао сам дугу косу по тадашњој моди, каже ми: "Одбиј, ти чупавац овде да радиш? Никад." Ја се окренем, шта ћу. И, таман сам био изван круга фабрике, кад, отвара се прозор на спрату и човек ме зове:

- Јеси ли ти онај Авдовић са Газивода?

- Јесам - кажем.

- Од сада си ти наш радник. Кад год донесеш документа, донесеш, али од данас ти тече радни стаж.

- Био је то директор погона "Заставе" - сећа се Абдулах. - Тако сам се ја вратио из Ријеке да будем помоћ мајци.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације