НА СТОТИНУ СМО ВАТРА ГОРЕЛИ, НИКАД САГОРЕЛИ: У сусрет Божићу, у Великој Хочи са Србима, о њиховим стрепњама и надама (ФОТО)

Милена Марковић

06. 01. 2023. у 13:00 >> 14:24

МИ, с радошћу дочекујемо најрадоснији празник, дан Христовог рођења. Достојно православном наслеђу наших предака, мислимо и шта остављамо потомцима. А неко је пожелео да упали ватру, овде, где смо већ прегорели. Једном кад прегориш, свеједно ти је...

НА СТОТИНУ СМО ВАТРА ГОРЕЛИ, НИКАД САГОРЕЛИ: У сусрет Божићу, у Великој Хочи са Србима, о њиховим стрепњама и надама (ФОТО)

Фото И. Маринковић

Велика Хоча, корачамо живом историјом која је превазишла себе. Овде је сваки камен историја. Вековно трајање Срба у сазвежђу цркава и манастира. Корени дубоки. Народ је преузео ту чврстину.

Велики жупан Стефан, 1198. земљу и двадесет четири православна храма даровним писмом пренео је у надлежност Хиландара.

Преживело је тринаест светиња на темељима Стефановим. Именовани су дванаесторицом апостола и светитељком Аном. Жива је молитва и на црквиштима пет храмова. Исијавају из земље, метохијске. Из сваког камена и сваког грумена. Међу овим светињама хочански Срби претекли су све прогоне и погроме. Сачували се. А, недавно, суочили се поново са озбиљном претњом. Претњом о новом изгону. Први пут у Велику Хочу ступиле су специјалне полицијске јединице косовске полиције. Наоружани дугим цевима, као подршка службеницима царине у заплени вина из винарије Срђана Петровића. Слике које су одаслане седмог и осмог децембра унеле су немир и стрепњу, не само међу овдашње људе, али нису помутиле радост празника.

Фото И. Маринковић

Чему толика сила и данас се питају у Великој Хочи, а имају и одговор. - Препознали смо поруку: време је да идете, а таман смо обновили старе винограде. Знате ли ви шта значи кад, нама у Хочи, проспеш вино? Домаћинско, метохијско. Ако је Срђан Петровић направио прекршај, да ли је још негде било наплате уз специјалне снаге. Против њих смо се побунили.

Трећи је дан Нове године, а још три до Божића. Опустела Хоча. Нема ни Петровића. И нека магла паднала, ко тесто густа.

- Останите до Бадње вечери с нама да видите како се у Хочи слави, сви тада долазе - срдачан је Негован Маврић. Казује нам како је било протеклих година, тако ће и ове.

- У подне домаћини иду, горе у брдо, по бадњаке. Враћају се увече са песмом. Бадњаци се пале на тргу. Не пева само онај који је у жалости. Народ који стасава на оваквом месту, на вековним огњиштима предака међу светињама, нема право на предају - поручује Негован. - Било је и тежих дана. На сто ватри смо горели, изгорели нисмо, па нећемо ни у овој.

Звоне звона са саборног храма архиђакона Стефана. Горе кандила. Унутра је топло. Овде иконе живе са људима. Дишу испод столетних борова и старог ораха. Ко зна чијом је руком засађен.

Фото И. Маринковић

- Останите с нама - остаје порука Негована Маврића.

Носимо је низ хочанске уличице препуне мурала српских великана из давних и овог времена. Уз Нушићев портрет и запис из његових конзулских времена у Приштини: "Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума, с тога се у целој Подрими сматрају као одважни".

Одједном, као голубови, иза тешких дрвених капија из дворишта опасаних високим зидовима, истрчавају дечица. Слике насиља се потискују у сваком нашем сусрету и разговору. Прича се о Божићу. О овој деци. Али, навиру и оне које боле.

- Тамо, ено тамо су ми убили сина. Албанци. Имао је 28 година. Ја не могу да оставим тај гроб. Да умрем, на зор се не може мрети - говори старица Живана Павловић. - Нека живе деца. Само нека они живе и радују се.

Још је нешто желела да каже, подигла руку. Поздравили смо се и она је, повијена као срп, полако одлазила носећи свој бол.

Има деце Велика Хоча. Осамдесеторо од једне до четрнаест година. У основној школи, педесет двоје. И, то је нада за ово малено место у коме дише неколико стотина душа.

- Осипа се народ, понајвише, када затегне на Северу. Обузме стрепња - слушамо причу. - Али се никада, током ових несрећних година, није догодило да се у Хочи нису рађала деца. Да домаћинске куће нису имале госте. Стално неко дође. Дођу људи и донесу дарове. Снаже нас и храбре.

Управо у време наше посете стигли гости из Подгорице. Сусрет испод Дечанске винице. Манастир овде има осам хектара винограда, од вина живи и око педесет породица. А, вино, "у марамици можеш да га носиш".

Насмејао се млади свештеник Милан Стојковић. У Хочи наследио легендарног проту Миленка Драгићевића. Отишао прота у пензију после тридесет шест година стажа у Метохији. Свештеник Милан и његова супруга Гордана у Хочу довели и своје малене синове, Василија и Григорија. Да расту уз винову лозу, старију од већине "придошлица" који би да пусте корење и униште нам векове.

Милан био професор Богословије у Призрену, Гордана економиста.

- Нема будућности без Христа у нама - каже млади свештеник. - Ето шта је остало од наше историје, само оно што је дело вере Христове, а то су ови манастири.

Подне је, а одоздо, од Ораховца глас мујезина готово је заљуљао маглу. Време молитве. Када би им се још уселила и у срца. Догоди се понекад да се глас са мунара судари са звуцима црквених звона. Живи звуци, живих звона древних светиња и глас мујезина ововремених богомоља.

Унуци Радмиле Симић ни трепнули нису. Алекса, Стефан, Новак и Андрија, једни другом до увета. Они имају право на детињство, макар у свом, обичном дворишту.

Али, ниједно двориште у Хочи није обично. Дворишта Хоче су и стајанка у пролетњим шетњама нобеловца Петера Хандкеа. Готово две деценије овај виртуоз речи посећује божански рај на метохијској земљи. И, нема ко га овде не познаје и не памти његове шетње до потока и будну лампу док бележи све што воли и што га боли у непролазном времену изолације народа у гету.

Фото И. Маринковић

- Велика Хоча је место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи - записао је Хандке. - И, да би их разумео, долазим често. Волим да разговарам и пијем вино са овим људима.

Дан се ближи крају, а као да је почео. Магла се не разилази ни наредног јутра које буди зебњу. Остају манастири на овдашњем српском Атосу, застали начас, у неком за нас непознатом разговору.

ПОБЕЂУЈУ ВОЉА И ЉУБАВ

БЕЗ вере нема спасења. Спасење је у нади и љубави према човеку. Воља и љубав све побеђују, с њима се све преброди. С њима смо и остали и опстали овде, а верујем и у будућим вековима. Овде се учи како се достојно и узвишено истрајава у најтежим временима. И како васкрсава све што је тога вредно - поручио је народу који остаје, прота Миленко Драгићевић, у дану одласка у пензију.

ЗЕМЉА ДРУГЕ ВИЗИЈЕ СВЕТА

НЕ СЕЋАМ се када сам први пут дошао у Хочу, али, кад сам дошао и када сам видео планине иза села и небо... И, осетивши небо и сунце овде, било је то као земља друге визије света. Чак и са великим проблемима, живот је овде добар - записао је Хандке, бескрајно заљубљен у Хочу и њен народ. Две своје престижне награде (Ибзенову и Хајнеову, обе по педесет хиљада евра), поклонио је својим Хочанцима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

"НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ" Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

БИВШИ украјински министар иностраних послова Дмитриј Кулеба изјавио је данас да је позивом немачког канцелара Олафа Шолца председнику Русије Владимиру Путину, руски лидер изашао "из европске изолације, а да је Немачка одмах после Мађарске утрла тај пут".

16. 11. 2024. у 16:44

Коментари (0)

БРУКА И СРАМОТА! Због Србије прекинута утакмица Румунија - лажна држава Косово! (ФОТО/ВИДЕО)