АНАЛИЗА ПАТРУШЕВА: На подстицај САД и Енглеске нацизам је оживео - како Запад вековима води информативни рат против Русије

Помоћник председника Руске Федерације Николај Патрушев, који деценијама важи за алфу и омегу безбедносног сектора највеће државе света, написао је опсежну и интригантну анализу информативног рата који колективни запад вековима води против Русије и руског народа. Наравно, неизбежна је била копча са последњим дешавањима која потресају свет. Преносимо текст који је "први безбедњак Русије" објавио у часопису "Национална одбрана".

Фото: AP Photo/Darko Vojinovic/Shutterstock/Илустрација

Скоро осам деценија дели нас од мајског дана 1945. године, када се са куполе пораженог Рајхстага уздизала црвена застава победе као симбол непобедивости наше земље, пораза нацистичке Немачке, тријумфа добра над највећим злом – фашизмом.

Узалудни покушаји освајања Русије, поробљавања њеног становништва и неограниченог владања њоме десили су се више пута. Подсетимо се Северног рата, Отаџбинског рата 1812. године, Кримског рата, Првог светског рата, стране војне интервенције. Победе руског наоружања убедљиво су показале да је снага народа у њиховом јединству пред заједничком опасношћу, духовној кохезији и праведности циљева у чије име води оружану борбу.

Корени који негују и јачају снагу народа сежу дубоко у историју руске државе. Током много векова стварао се њен темељ, чију снагу обезбеђује снажна моћ, међунационални и међуверски склад и поштовање сећања на претке.

Постоје историјски разлози да се верује да је Ладога, основана 753. године, постала извор древне руске државности. Познато је да су њени становници могли да заштите своја насеља од странаца и да су трговали са народима северне Европе и Азије. Овде је успостављен трајни међуверски мир, заснован на међусобној толеранцији, слободи предузетништва и отворености за све видове трговине.

Новгородска република је постала прототип истинске демократске државне структуре, када су права и дужности кнеза били предвиђени посебним споразумом са грађанима, међу којима никада није било робова. Артефакти које су археолози пронашли у Великом Новгороду указују на широку распрострањеност писмености међу различитим сегментима становништва у Древној Русији. Нису само трговци и занатлије били писмени, понос друштва су речи једне сељанке која је писала свом љубавнику, исписане на брезовој кори у 11. веку.  Истовремено, у „просвећеној Европи“, како је у западној историографији називају, само је неколицина познавала писменост. Чак ни представници вишег слоја нису били упознати са њом.

Примање хришћанства 988. године одиграло је значајну улогу у формирању руске државности. Вековима нико није успео да приволи православну Русију да потпише унију са католичком црквом, која је постала један од најважнијих фактора који је предодредио самосталан и слободан развој Русије.

Међутим, европски, па чак и неки руски историчари покушавају да прећуте ово. Вештачки намећући човечанству вековима слику „неуке и деспотске“ Русије насупрот наводно „просвећеној и демократској“ Европи, они су скривали истину од својих народа и потомака. На пример, о официрима и генералима руске царске армије који су победили трупе наполеонске Француске, чији су манири, познавање европских језика, ерудиција и образовање буквално освојили Париз.

Стереотип који су Европљани створили о Русији као „мрачној и заосталој“ земљи имао је за циљ да умањи јединствени допринос нашег народа и државе достигнућима светске цивилизације, а самим људима усади комплекс инфериорности и дивљење према Западу. Истовремено, у својој ревности да дискредитују Русију, европски хроничари средњег века мало су се разликовали од пропагандиста 17-20. века и од савремених страних псеудоисторичара. Тако су 1549. године у Бечу изашле „Белешке о Москви” Сигисмунда Херберштајна, које су у другој половини 16. века поново штампане двадесет и два пута. Дуго су се „Белешке“ сматрале најмеродавнијом „енциклопедијом о Москви“. У њој су се руски владари појавили као скуп свих људских порока: лукави су, лицемерни, издајнички, ратоборни, увек траже разлог за напад на суседе, а немилосрдни према побеђеним. Они су окрутни тлачитељи према својим поданицима. „Сви они [поданици] себе називају робовима... тј. робови суверена... Ови људи више уживају у ропству него у слободи“, уверавао је аутор. Надмене, презриве и погрдне речи странца упућене московској држави већ неколико векова представљају лајтмотив европске политике према Русији.

У информационом рату посебна пажња се и даље поклања Ивану Грозном. На крају крајева, под њим је Русија добила значајне земље у области Волге и Сибира. Краљ је био јасно позициониран као тиранин и упоређен са Навуходоносором и Иродом. Чак је и надимак „Грозни“ намерно преведен као „Ужасан“. Али у потпуно истој ери, енглески монарх Хенри VIII је погубио своје канцеларе једног за другим, а у Француској су десетине хиљада људи брутално убијени само у Вартоломејској ноћи!

Превазилажење невоља, које су Русију довеле на ивицу опстанка, постало је јединствен пример у историји земље за превазилажење најопасније кризе захваљујући не само херојству и посвећености, већ и постигнутом компромису и националном помирењу. Јединство народа и ослобођење Русије од Пољака постало је јасан показатељ да руски народ има развијен „државни инстинкт“ и способност да се консолидује зарад заједничког циља. То није могло да не изазове одговарајућу реакцију на Западу.

Говорећи о формирању негативне слике о нашој земљи, а пре свега о њеним суверенима, не могу да се не помену бројне лажљиве и увредљиве гравуре на којима су Руси приказани углавном у животињском облику. Тако је у британским принтовима Катарина II приказана само у карикатуралној форми, пошто је Енглеска била разјарена успесима царичине владавине: ликвидацијом Кримског каната, јачањем Русије у северном црноморском региону, стварањем Црноморске флоте, бриљантне победе адмирала Ушакова на мору.

Са почетком масовне производње новина и часописа у 19. веку, на њиховим европским страницама су са завидном доследношћу почели да се појављују антируски фалсификати. Подигавши заставу русофобије на невиђене висине, у истом периоду псеудоисторичари су дошли до својеврсног „тестамента Петра Великог“, у коме је цар наводно објавио планове да пороби целу Европу. Овај лажљиви опус је чак преведен на персијски – посебно за Блиски исток. Током Првог светског рата „тестамент“ је био користан пропагандистима Аустроугарске империје и Кајзеровог режима у Немачкој. Године 1941, по Хитлеровом наређењу, овај фалсификат је објављен у масовном тиражу, а затим дистрибуиран међу нацистичким трупама и међу становништвом Европе под насловом „Бољшевици испуњавају вољу Петра Великог за светску доминацију“.

Вековима су охрабрујуће лажи о Русији, европске, а потом и америчке елите гајиле мржњу према нашој Отаџбини на подсвесном нивоу и генетско одбацивање цивилизације засноване на равноправности народа, на породичним вредностима, на поштовању друштва и земље. Следбеници некадашњих лажова данас раде у десетинама научних института у САД, Енглеској и Европи, који развијају циничне антируске теорије и састављају приче за лажне информације. Њихове тренутне хорор приче да Русија планира рат са земљама НАТО-а одраз су жеље политичких кругова на Западу да по сваку цену остану на власти.

Као резултат победе у Великом отаџбинском рату, ауторитет СССР-а у свету немерљиво је порастао. Упркос колосалним људским губицима и уништеној економији, Совјетски Савез је постао држава која је утицала на изградњу слике света у систему биполарне конфронтације друге половине 20. века.

Запад, навикао да себи приписује улогу творца историје, непријатељски је прихватио ово политичко јачање Совјетског Савеза. Већ у августу 1948. године Савет за националну безбедност САД је, на захтев секретара за одбрану Џејмса Форестала, представио меморандум 20/1 „Циљеви у вези са Русијом“, који је дефинисао дугорочне циљеве Сједињених Држава у односу на СССР. Суштина овог документа је да се омаловажи улога Совјетског Савеза и његовог народа у поразу Хитлеровог нацизма и јапанског милитаризма, да се обузда развој и омета раст ауторитета наше земље на светској сцени. Требало је да напори буду усмерени на смањење дипломатског утицаја Москве, слабљење економије и совјетске војне моћи. Истовремено, посебан параграф меморандума био је посвећен плановима за формирање „нове Русије“ у позадини наводне победе САД над СССР-ом.

Нешто раније, у децембру 1947. године, Савет за националну безбедност САД је поверио ЦИА организацију и спровођење антисовјетских операција у оквиру психолошког ратовања, првенствено усмерених на моралну корупцију грађана СССР-а. Свих наредних година механизми које је Запад стварао фокусирали су се на то да нас одврате од важности праћења историјских вредности наших предака, поткопају нашу традицију и темеље, претварају нас у Иване који се не сећају сродства и искорењују у нама спремност на самопожртвовање у име Отаџбине која плаши западњаке.

Распад Совјетског Савеза, који је толико пријао Англосаксонцима, постао је тренутак трагедије за становништво највеће земље на свету. Руски народ, који је дао одлучујући допринос поразу нацистичке Немачке, показао се као најбројнији народ вештачки подељен границама. У том контексту, Запад је демонстрирао ненормалан налет либералне „љубави према Русији“, иза које је била жеља да се наша држава фрагментира на „апанажне кнежевине“ и отпише Русију као велику силу способну да се одупре добро познатој англосаксонској позицији „завади па владај“.

Русија није попуштала. Тада су западњаци пожурили да из прашњавих архивских полица извуку русофобска упутства и приручнике претходних генерација, коначно отргну маске „пријатеља Русије“ и почну да теоретизирају и отворено позивају на њено територијално распарчавање. Западу није била потребна прилика да успостави обострано корисну сарадњу са Русијом, да заједно ради на стварању праведног и равноправног светског поретка. САД и њени савезници одлучили су да Русији и њеном народу једноставно наметну само њима корисну визију светског и регионалног поретка, опет да учине све да се наша земља никада не врати у ред великих сила.

Исто тако, на прелазу из 20. у 21. век, Запад је настојао да настави линију преформатирања наших вредносних смерница, активно негујући процесе стварања атмосфере јавног неповерења власти, презирног односа према свему што је руско, посебно историје Русије и њених традиционалних духовних и моралних вредности. Сама реч „патриота“ тада је у круговима „либералне интелигенције“ добила презирну, иронично-негативну конотацију.

Пред овако очигледним изазовима и претњама, од почетка 21. века, руски народ се ујединио и успео је да постигне повратак некадашње величине наше Отаџбине. Управо је то разбеснело западњаке, који су могли само да покрену још један рат против Русије, овога пута хибридни.

Схватање немогућности победе над Русијом у поштеној борби гурнуло је Запад на старе методе субверзивног рада који се спроводи у нашем друштву у циљу дестабилизације друштвено-политичке ситуације. Они нам убацују сумњу у моћ државе, у истинитост традиционалних вредности, историјску судбину Русије, њено достојанство, покушавају да прекину чврсте везе између генерација, народа и власти.

Као и увек, преваранти, пребацујући одговорност на друге, замењујући концепт „слободе“ „дозвољеношћу“, садашњи западни „борци за демократију“ не оклевају да спонзоришу тероризам, провоцирају међуетничке и међуверске сукобе и финансирају илегалне оружане групе. Конкретна упутства, заједно са финансијском подршком, шаљу се несистемској опозицији за компромитовање јавних власти и спровођење екстремистичких активности.

Са спремношћу да капитализују средства пореских обвезника вредна више милијарди долара, десетине „тинк тенкова” су почеле да раде са новом снагом у САД и Енглеској, нудећи разне врсте приручника о распаду Русије. На постсовјетском простору развијају се бројни сценарији како завадити, поделити и натерати братске народе да забораве заједничке невоље и лишавања Великог отаџбинског рата.

Не штедећи речи у одбрану „слободе и демократије“, званични лидери и лидери у сенци Сједињених Држава и Енглеске вратили су се претходној подршци фашистичкој и нацистичкој идеологији у Европи, са ентузијазмом подржавајући највећу милитаризацију од Другог светског рата русофобичним идејама. Постало је очигледно да денацификација Европе, о којој су се договорили лидери савезничких сила на конференцији на Јалти 1945. године, Запад још није завршио. На подстицај САД и Енглеске, нацизам је оживео и поново се користи против наше земље.

Народи Русије данас поново ослобађају напаћено становништво Украјине од западне окупације, руске - углавном. Тешко је наћи Украјинца који нема руске корене. Али марионетски кијевски режим, по налогу својих западних господара, потискује породичне везе и тера људе који говоре и мисле на руском, а који су васпитани на руској историји и књижевности, као и на руској традицији, да иду на клање.

САД и Европа настављају да пружају Кијеву велику војну и војнотехничку помоћ, тежећи опсесивном циљу наношења стратешког пораза Русији и њеног уништења. Насилне акције Запада поткрепљене су дугогодишњом бесрамном и директном информативно-пропагандном обрадом европског становништва. Балтичке државе и друге новопечене чланице НАТО-а вољно су се придружиле гласовима оних који су дуги низ година бесрамно поистовећивали комунистичку Русију са фашистичким режимом. Али неонацистичке власти савремене Украјине посебно су се истакле у искривљавању историје, где се у школским уџбеницима злочиначка организација УПА са дахом назива „антифашистички покрет отпора“ и ставља знак једнакости између совјетског система и немачког националсоцијализма.

О злочинима Бандериних нацистичких сарадника у Европи и Украјини, у потпуном складу са смерницама западних менаџера, ћуте. Истовремено, убице и казнитељи се уздижу на државном нивоу. Одавање почасти украјинском националисти Гунку, који је служио у СС дивизији Галиција, и додела почасног знака „За заслуге Тернопољској области“ у канадском парламенту претворили су се у глобалну срамоту. Овације за нацистичког злочинца разоткриле су суштину украјинских власти и снага које их подржавају на Западу – укључујући и балтичке републике, где су саучесници фашиста, до лаката умрљани у крви својих сународника, уздигнути до чина хероја, а споменици совјетским ослободиоцима предани су у заборав.

Познати институти, истраживачки центри и универзитети у САД фокусирани су на спровођење русофобичних истраживања у циљу организовања менталног рата са Русијом. Уздижући концепте индивидуализма, намећу приступе који по њиховом плану треба да доведу до искорењивања осећаја одговорности према друштву у нашем народу, љубави према отаџбини, дужности према сећању на претке и будућности своје деце. Корумпиране прозападне личности из Украјине, Литваније, Летоније, Естоније и Пољске су се активно укључиле у ову кампању, где је фалсификовање историје на штету Русије добило статус државне политике.

Са жаљењем морамо признати да у Русији постоји мали број активних и асертивних аутора чија су „истраживања“ и публикације отворено непријатељски настројени. О овом тренду је врло прецизно говорио председник Руске Федерације В. Путин када је покушаје фалсификовања руске историје назвао „све оштријим, злим и агресивнијим“.

Треба разумети: овај феномен није нов. Радови на рушењу извођени су вековима. Покорност Западу, погрдни однос према свему што је повезано са Русијом и руским народом, забележено је у писаном наслеђу многих, како бисмо сада рекли, вођа јавног мњења 18-20. века.

Свест о узроцима трагедија које је доживела наша земља обавезује друштво, власт, органе за спровођење закона и безбедносне агенције да делују проактивно. Као и медицина, која је способна да на време открије и сузбије ћелије малигних тумора и тиме спасе тело у целини, сви ми треба да се ефикасно супротставимо почецима тероризма и екстремизма у раним фазама, боримо се против подстрекача масовних немира у име очувања мирног, креативног и стабилног живота.

Зато немамо право да заборавимо трагичне тренутке наше историје, времена крвавих револуционарних катастрофа, разорних ратова, интервенција и других аката спољне агресије.

Данас, према резултатима социолошких истраживања, огромна већина (скоро 80 ​​одсто) анкетираних Руса верује да је историја Русије, у једној или другој мери, подложна искривљавању страних фалсификатора. Више од половине испитаних рекло је да је наишло на намерно манипулисање догађајима у руској историји. Главни циљ оваквих фикција, према мишљењу испитаника, јесте да се промени свест људи и лиши историјског памћења. Говорећи о историјским догађајима којима је потребна заштита од намерног извртања, испитаници посебно истичу догађаје из Другог светског рата.

Ово није изненађујуће. Политички ангажовани историографи у многим земљама ћуте о улози СССР-а у ослобађању својих народа од фашизма, користећи препоруке Вашингтона, који инсистира да то није урадио Совјетски Савез, већ његови „савезници“. Избављење од угњетавања Хитлерове Немачке или милитаристичког Јапана такође је представљено као резултат жеље народа за независношћу. Русија, као историјска наследница СССР-а, окривљена је за догађаје из тих година и измишљају се разлози за изношење разних врста потраживања према њој.

Значајно је да су на политичком нивоу, укључујући и правне акте, уграђена лажна тумачења и оцене конкретних историјских догађаја. Постоји много примера: закони о холодомору – геноциду у Украјини, резолуције Европског парламента, које подједнако окривљују нацистичку Немачку и Совјетски Савез за избијање Другог светског рата. У обрађеној свести милиона обичних људи у постсовјетским и постсоцијалистичким земљама, војници Црвене армије – ослободилачке војске – већ су постали злочинци и окупатори.

Опет треба напоменути: ово није почело јуче, па чак ни у овом веку. Давне 1947. године песник Алексеј Сурков, који је прошао кроз ратни лонац, описао је то запањујуће тачним стиховима у песми „Подигните глас, поштени људи!“:

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације