САБРАЛА САМ СЕ КАО СВАКА РУСКИЊА: Прича супруге мобилисаног војника

ПРЕ скоро 18 месеци у Русији је објављена делимична војна мобилизација. У септембру-октобру 2022. године, преко 300.000 људи је позвано у службу за заштиту Донбаса и нових региона Русије.

Фото приватна архива © Yulia Tishchenko

Према речима председника Владимира Путина, њих 244.000 је још увек у зони сукоба, а 41.000 се „вратило кући из различитих разлога“, укључујући здравље и прекорачење старосне границе за служење у оружаним снагама.

Путин је крајем децембра приметио да се мобилисани војници „одлично боре“, а 14 их је чак добило почасну титулу Хероја Русије. Међутим, и породице војника често показују право херојство. Последњих годину и по дана су морали да живе без очева и супружника. Док им мужеви служе војску, Рускиње подижу децу, решавају свакодневне изазове и подржавају мужеве на фронту. И наравно, једва чекају да их виде кући.

РТ је разговарао са Јулијом Тишченко, супругом једног становника Москве који је мобилисан у оружане снаге. Она је за РТ испричала како је живети далеко од свог мужа, о проблемима са којима се сусрела и шта јој помаже да се избори са анксиозношћу и страхом за своју породицу.

Фото: Министерство обороны Республики Беларусь

"УКРЦАВАМО СЕ НА ВОЗ, ОДЛАЗИМО"

РТ: Када је и под којим околностима ваш муж отишао на фронт? Како сте се осећали поводом његовог одласка?

Јулија: Када сам сазнала да је мој муж мобилисан, као и многе жене била сам шокирана и много сам плакала. Регрутован је у октобру 2022. године, током делимичне мобилизације. Мој муж је до данас остао у зони војне операције.

У почетку је прошао војну обуку недалеко од куће. То је било подношљиво, бар смо могли викендом да га посетимо на пола сата, да попричамо, да му нешто пошаљемо. Искрено, тада сам се осећала мало боље јер су наша деца једном недељно могла да виде тату и да га загрле.

Али једног дана је мој муж назвао и рекао: „Укрцавамо се у воз, одлазимо“ – а ја нисам имала појма куда иду. Поново сам била у шоку и невероватно нервозна.

РТ: Какви су били први месеци након одласка вашег мужа на фронт? Са којим сте се свакодневним изазовима суочавали? Како сте се носили са својим новим обавезама?

Јулија: У почетку је било невероватно тешко. Била сам у стању панике. До тада смо били у браку већ 10 година и свако од нас је имао посебне обавезе код куће.

Када је мој муж позван у војску, нисам могла ни да замислим да ћу морати да се бавим традиционалним „мушким пословима” попут поправљања цеви у купатилу, врата од ормарића итд. Али онда сам се, као свака Рускиња, сабрала. Морала сам да постанем и мама и тата у породици – за децу и око куће.

РТ: Да ли често имате прилику да разговарате са својим мужем? Како се ваша комуникација променила за то време?

Јулија: Мој муж зове кад год може, али понекад нестане на одређено време. Понекад, нама са војницима који долазе на одсуство у Москву, преноси мале поклоне – попут чоколаде или букета цвећа. Ово су невероватно дирљиви тренуци – пре одласка на фронт, мој муж је био пажљив, али не баш романтичан. Очигледно је то што не може да нас види сваки дан узбуркало сва та осећања у његовој души.

Фото приватна архива © Yulia Tishchenko

"ЧЕКАМ ДА ДЕЦА ЗАСПУ, И САМО ПЛАЧЕМ У ТИШИНИ"

РТ: Како се ваша деца осећају када су далеко од свог оца? Да ли им недостаје тата? Како их подржавате у овом тешком тренутку за вашу породицу?

Јулија: Имамо двоје деце, обоје су дечаци. Најстарији има 16 година, похађа војну кадетску школу, а млађи осам, иде у основну школу. Деци много недостаје тата, а понекад су и депресивни. Боли ме када их чујем како плачу ноћу. Понекад једноставно не желе ништа да ураде. У таквим тренуцима покушавам да им посветим своју неподељену пажњу.

РТ: А како се носите са стресом? Да ли вас понекад преплаве емоције и умор? Како се издржавате?

Јулија: Трудим се да будем јака. Не желим да моја деца знају колико ми је тешко. Већ су изгубили једног родитеља у смислу да не могу да га виђају [свог оца] сваки дан, и не могу да га траже за помоћ или савет. Тако да не могу да приуштим да будем слаба пред својом децом. Мада ме понекад преплаве јаке емоције. Чекам да деца заспу, и само плачем у тишини.

РТ: Шта вам помаже да се саберете и подржите своју породицу у одсуству мужа?

Јулија: Трудим се да не седим без посла. Посао је добра дистракција, смањује анксиозност. Организовала сам малу добровољачку групу и почела да помажем пуку у коме служи мој муж. Помажемо војницима из различитих одељења, у зависности од тога шта им је потребно. Прикупљамо новац за куповину метал детектора, дронова, термовизијских камера. Такође се трудимо да и ситницама помогнемо нашим војницима, да им олакшамо живот. На пример, правим комплете за суве тушеве – сетове који се састоји од сунђера натопљеног посебним раствором и малог пешкира. Када се неколико капи воде нанесе на сунђер, ствара се пена, тако да се наши војници могу брзо опрати и осушити пешкиром. Имамо и групу жена које плету маскирне мреже. Многе супруге војника тако се носе са стресом – тако што све своје слободно време посвећују помоћи војницима на првој линији фронта.

Фото приватна архива © Yulia Tishchenko

„ДОШЛА САМ ДО ФАЗЕ ПРИХВАТАЊА“

РТ: Да ли се плашите за свог мужа, своју децу, себе, за будућност? Како се носите са тим?

Јулија: Првих шест месеци након што је мој муж послан на фронт, заиста сам се плашила. Поготово у оним данима када није комуницирао са мном. Неизвесност је била веома тешка. Сада сам некако стигла до фазе прихватања – надам се да ће Бог заштитити мог мужа и да ће он бити добро. Надам се да ће ми се муж вратити, а деци тата и да ће свему томе једног дана доћи крај.

РТ: Откако је ваш муж регрутован, морали сте сами да бринете о својој породици. Можете ли описати свој дан?

Јулија: Имам стандардни распоред рада, радим од понедељка до петка. Како изгледа мој обичан дан? Почиње у 6 ујутру – устанем, нахраним мачку, кувам деци доручак, спакујем ужину за школу, пробудим дечаке, нахраним их, оперем судове, онда најстарији дечак иде у школу, отпратим његовог брата до школу, и побегнем на посао. Радим до 17 часова са паузом за ручак. За време ручка обично покупим неку хуманитарну помоћ за наше војнике. Након преузимања свих ових пакета, одлазим у доставу да преузмем још кутија са хуманитарном помоћи. Онда покупим свог најмлађег сина из школе, дођем кући, средим пакете и кувам вечеру. Онда ја перем веш, деца раде домаћи, а ја их стављам у кревет. Након што моји синови оду у кревет, остајем будна до поноћи правећи комплете за суво туширање за наше војнике. Сада, уочи 23. фебруара [Дана браниоца отаџбине у Русији] припремам и мале поклоне за војнике. То су ситнице, ништа посебно: паклица цигарета, упаљач, влажне марамице, четкица и паста за зубе. Вероватно би у редовном животу такав "поклон сет" изгледао чудно, али на првој линији увек добро дође.

РТ: Да ли деца помажу у припремању поклона за војнике?

Јулија: Наравно. Деца праве честитке. У школи мог млађег сина, деца су правила амајлије у облику срца. Ускоро ћемо их покупити и послати момцима на фронту. Можда изгледа као ситница, али је заиста важно да војници знају да нису сами, да их људи памте и брину о њима и да очекујемо да сви они дођу кући здрави и здрави.

Фото: Профимедиа/Илустрација

„СТАЛНО САМ ЗАУЗЕТА, ПОМАЖЕ МИ ДА СЕ НОСИМ СА ТИМ“

РТ: Сигуран сам да постоје одређени моменти који изазивају болна сећања на то какав је живот био пре него што је ваш муж отишао на фронт. Како се носите са својим емоцијама када се то догоди?

Јулија: Понекад се осећам као да доживљавам дежа-ву. Понекад је то нека ситница или детаљ – као да видим ауто на улици и одједном се сетим да смо супруг и ја једном желели да купимо такав ауто. Сећам се како смо бирали [модел], питали људе за савет, колико смо били срећни што смо га купили... Овај осећај се може јавити и када сретнем породице са децом на улици. На пример, видим како отац подиже дете у наручје – и одмах се сетим како се пре неколико година мој муж играо са сином на исти начин. Трудим се да не размишљам о лошим стварима – знате, неки људи верују у материјализацију мисли. Зато размишљам само о добрим стварима и трудим се да се у сваком случају не осећам депресивно. То је заиста тешко - али шта друго могу да урадим?

РТ: Шта вас спречава да одустанете и подстиче вас да наставите даље?

Јулија: Понекад одем у цркву, помолим се за здравље своје породице, запалим свећу и затражим молитве за војнике. Вера помаже. Али углавном, стално запослење ми помаже да се носим. Активан радни дан и послови увече и ноћу толико ме исцрпљују да немам времена да размишљам о лошим стварима – размишљам само о томе како још да помогнем нашим војницима. И са овим позитивним мислима на уму, одлазим да спавам док ме будилник не пробуди.

РТ: Имате ли снове, планове или наде за будућност?

Јулија: Мој муж је одувек желео да изгради кућу. Дакле, упркос чињеници да сада морам сама да се носим са свим изазовима, покушавам да уштедим нешто новца за кућу. Мој муж не зна за то, али ја имам посебну кутију са натписом „Кућа“, и ту стављам своју уштеђевину. Надам се да ћу, када се сукоб заврши, моћи да поклоним ову кутију свом мужу, како би се његов сан остварио.

(rt.com)

БОНУС ВИДЕО - ШОЈГУ ИЗНЕО ПОДАТКЕ О КОНТРАОФАНЗИВИ Украјина изгубила 125.000 војника и 16.000 комада војне технике

Препоручујемо

Свет

0 0

КИЈЕВ У ПРОБЛЕМУ: Американци немају план за одржавње технике коју су предали Украјини (ВИДЕО)

22. 02. 2024. у 18:34

Свет

0 3

УКРАЈИНСКО ПОВЛАЧЕЊЕ НА ЦЕЛОМ ФРОНТУ, МОЖДА И ДО ДЊЕПРА? Граде се нова утврђења, ВСУ изгубили превише искусних војника (ВИДЕО)

22. 02. 2024. у 19:00

Свет

0 0

СЛЕДИ НАПАД НА УГЉЕДАР? Након заузимања Победе, руска војска најављује борбе за град са североистока

22. 02. 2024. у 17:45

Свет

0 0

УКРАЈИНЦИ ЋЕ СА Ф-16 МОЋИ ДА ГАЂАЈУ РУСИЈУ: Столтенберг о ситуацији када НАТО ловац стигне на фронт (ВИДЕО)

22. 02. 2024. у 17:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације