РУСИЈА НИЈЕ ИРАК, НИТИ ПУТИН САДАМ: Запад треба да узме "победу" и заврши рат у Украјини пре екслације
ВОЛ стрит џорнал (Wall Street Journal) је у понедељак известио о бројним војним стручњацима и међународним лидерима који кажу да не знају како да окончају борбе под условима који су повољни за Кијев када се заврши предстојећа пролећна или летња офанзива Украјине. Они су ипак указали на уверење да Русија неће моћи да победи.
Неемоционално и уравнотежено испитивање основа борбе у рату, међутим, открива растући потенцијал да ће се Украјина борити само да задржи оно што има, а камоли да победи Русију, сматра амерички потпуковник Денијл Л. Дејвис.
Западни лидери би требало да почну да калибрирају своја очекивања у светлу тренутних трендова. Истрајност у неоспорном ставу да ће Русија изгубити рат моглао би оставити Запад да затеченим ако украјинска офанзива не успе материјално да деградира руске позиције.
Француски председник Емануел Макрон брине шта би Путин могао да уради ако би Русија била „понижена“ као резултат губитка, а британски премијер Риши Сунак изјављује да је рат много више од рата између Русије и Украјине. То је, каже, „у основи борба око вредности у које верујемо о демократији, о владавини права, територијалном интегритету, о слободи“.
Ипак, у основи, Сунак није у праву. Вредности, демократија и владавина права су свакако критично важни концепти, али у смислу победе у рату, они су готово ирелевантни. Основе борбе и војна моћ владају. Ако нема одрживог војног пута до успеха, онда вредности постају небитне.
ОСНОВЕ БОРБЕ УВЕК ВАЖЕ
Пољска се 1939. борила за своју слободу и била је тешко поражена од фашистичког режима. У мају 1940. Француска се борила за своју слободу и такође је поражена у муњевитом рату. А у јуну 1941. Совјетски Савез се борио за своју слободу. Све до касне 1942. године, међутим, све те државе су биле сломљене на ратиштима из једног примарног разлога: равнотежа војне моћи и основа борбе ишла је у прилог нападачким нацистима.
Историја америчког Стејт департмента о Другом светском рату отворено признаје да би без „изванредних напора Совјетског Савеза на источном фронту, Сједињене Државе и Велика Британија биле под тешким притиском да остваре одлучујућу војну победу над нацистичком Немачком“.
И овај рат неће добити она страна која покаже највећу храброст и неустрашиву вољу за борбу, већ која је најспособнија да изгради националну борбену моћ. Реч је о основама: војно-индустријском капацитету за производњу адекватних количина оружја и муниције, највећем броју довољно обучених трупа и политичкој издржљивости да се настави борба.
Данас обе стране (и њихови савезници) имају жељу да победе. Обе стране се упорно боре. Обе популације верују да имају морално право, и ниједна нема намеру да се преда другој. Обе владе показују да имају значајну политичку издржљивост да наставе да се боре у догледној будућности. Међутим, оно што није исто је индустријски капацитет и број војника који су потенцијално доступни свакој страни. У тим категоријама Руси имају изразиту предност.
РУСКА НУКЛЕАРНА ОПЦИЈА ЈЕ ЛЕГИТИМНА
Постоји још једна категорија која врши утицај на сваком кораку и крије се иза сваког плана, стратегије или наде коју Украјина има у покушају да добије рат против Русије: нуклеарна карта.
У Кијеву и главним градовима већине западних држава, дебата о томе како водити рат води се из чудног уверења да су конвенционалне снаге једине у игри. Без обзира на то да ли се наводи или не, акције и изјаве разних западних лидера откривају њихово уверење да ако се пронађе само права стратегија, ако се може испоручити довољно модерне опреме НАТО-а и ако се може произвести довољно муниције, онда Украјина може победити Русију и отерати Путинове снаге из Украјине.
Такво размишљање је у оштрој супротности са светом који постоји. Настављање игнорисања “слона од више мегатона” у просторији могло би довести до мрачног, потенцијално катастрофалног исхода за Запад. Прошле суботе, Путин је направио један корак напред на лествици ескалације када је најавио да ће Русија поставити тактичко нуклеарно оружје на белоруску територију. Многи на Западу ову акцију одбацују као пуку реторику.
Превише лидера у западним престоницама и припадника спољнополитичке елите мисли да ствари стоје као што су биле од раних 1990-их, да можемо да се носимо са Русијом као што смо се носили са противницима у последњих 30 година. Било да је то био ирачки Садам Хусеин 1991. и 2003., Хаити Raoul Cédras 1994., авганистански Mullah Omar 2001. године, Моамер ел Гадафи Либија 2011., сиријски Башар ал-Ассад '2014-20, или од 2020, стекли смо навику да можемо да се понашамо, говоримо и делујемо против непријатеља како нам одговара. Током 30 година смо морали мало да бринемо о томе шта би било који противник могао да уради као одговор на акције или војне операције које предузимамо, јер смо знали да без обзира на њихов одговор, можемо да га надвладамо. Правила су навела да без обзира на исправност или неисправност било каквог оправдања, без обзира на то да ли је у игри „демократија“ или друге вредности, можемо деловати готово некажњено. И били смо у праву: те државе нису могле да ураде ништа што ми не бисмо могли да уништимо.
У овој тренутној ситуацији са Русијом та правила не важе.
Немамо адута да победимо руског противника. За сваког нуклеарног аса у нашем шпилу, Путин има одговарајућег нуклеарног аса. Суочавање са Москвом захтева од нас да играмо по другачијим правилима.
Признати ту реалност не значи ништа подредити Русији. То не значи да су нам руке везане, или да не можемо да се понашамо агресивно у корист наше националне безбедности и вредности. Свакако имамо више и бољих карата за играње од Путина и требало би да их без оклевања користимо у своју корист када је потребно. Ипак, имати бољу руку од Русије не значи да можемо да радимо како сматрамо да треба без разматрања одговора, као што смо могли да урадимо од 1991.
Нарочито када је у питању рат, постоје ограничења наше слободе деловања у односу на Русију и Кину која се никада нису односила на особе попут Садама. Путин има нуклеарно оружје, и у очајничком сплету околности, он је потпуно способан да га употреби. Неки, попут пензионисаног генерала Бена Хоџиса, каваљерски одбацују претњу да би Путин икада могао да употреби нуклеарно оружје. Шансе да ће Путин то учинити, рекао је Хоџис у фебруару, „скоро да не постоје“, залажући се да Запад игнорише сва Путинова упозорења и крене напред са ракетама дугог домета и нападима како би повратио Крим. У понедељак је Николај Патрушев, секретар руског Савета за националну безбедност, изнео једну од најдиректнијих противљења Хоџсовим одбацивим тврдњама.
Русија има „јединствено оружје“, рекао је Патрушев, способно да „уништи сваког противника, углавном САД, у случају да постоји претња по постојање Русије“. Осврнуо се на коментаре америчких политичара и јавних личности попут генерала Хоџиса. „Сигурност америчких политичара да Русија неће моћи да одговори“ на егзистенцијалну претњу Русији „је кратковида и опасна глупост“.
Свакако да би то могла да буде захуктала и празна реторика руског лидера са намером да уплаши САД да не постану превише агресивне у подршци Украјини на бојном пољу. Али оваква изјава, која долази од вишег војног саветника председника нације са највећим залихама стратешког нуклеарног оружја на планети – противника који би буквално могао да збрише већину становништва наше земље – не може се безочно одбацити.
Без сумње, такав удар би истовремено резултирао уништењем већег дела Русије, а то би тешко оптерећивало сваку Путинову одлуку. Али буквално коцкати постојање Сједињених Држава надом да ће Путин дозволити Западу предвођеном САД-ом да омогући војни пораз руских оружаних снага, а затим се надати да очајни Путин неће искористити свој огромни нуклеарни арсенал, несхватљиво је ван памети.
Чињеница је да је до ове тачке Русија претрпела значајно погоршање својих оружаних снага, озбиљан шок за њену економију, и да ће јој бити потребно много година – можда деценија – да се потпуно опорави на нивое пре 2022. године. Ако је слабљење Русије био наш стратешки циљ, то је већ остварено.
ЗАВРШИТИ УКРАЈИНСКИ РАТ
Било би нам мудро да однесемо ту победу и не постанемо похлепни покушавајући да форсирамо потпуни војни пораз Путина и његових снага. То би утицало на највеће страхове Русије – напад Запада на руску територију – и бесмислено подигло авет сатеривања очајног Путина у ћошак из којег би могао израчунати да му је коришћење тактичког нуклеарног оружја једини излаз. Без обзира шта мислимо о рату у Украјини, не би требало да ризикујемо нуклеарну ескалацију која би у најгорем случају могла да осуди милионе Американаца на смрт. Време је да победимо и окончамо рат.
Препоручујемо
АМЕРИЧКЕ СПЕЦИЈАЛНЕ СЛУЖБЕ: Русија неће рат са НАТО, али сукоб може да ескалира
08. 03. 2023. у 17:48
АМЕРИЧКИ ПУКОВНИК: Украјина је већ "мртва", Русија ће се борити до краја
06. 03. 2023. у 20:48
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ОДВЕЛИ СУ МЕ У ШАТОР, ОДУЗЕЛИ ПАСОШ" Наша певачица очи у очи са Гадафијем: "Нисам била свесна шта се дешава"
ПЕВАЧИЦА је била веома млада и није била свесна шта се дешава...
16. 12. 2024. у 09:20
Коментари (7)