САБЉА ИСЛАМА: Може ли Гадафијев син, који вуче корене из Мостара, да спасе Либију на предстојећим парламентарним изборима?

НА Бадњи дан, док се Запад буде припремао за прославу рођења Исуса Христа, планирано је да Либија парламентарним изборима прослави повратак у државно јединство и улазак у демократију.

Фото: AP Photo/Pier Paolo Cito/ЕПА/Депоситпхотос

Једно име посебно привлачи пажњу.

Саиф ел Ислам ел Гадафи најавио је своју кандидатуру за новог челника обједињене Либије у интервјуу Њујорк тајмсу у јулу ове године.

С једне стране могла би да се похвали његова смелост да се баци у политички ринг у коме су му страдали и отац и четворица од шесторо браће.

С друге стране поставља се питање: која би то бирачка база за новог шефа државе поставила диктаторовог сина који није био омиљен ни онда?

Све то је апсолутно нејасно. Отац му је наденуо име Саиф ел Ислам (Сабља Ислама), очито му наменивши водећу улогу, али Саиф своје борбено име до сада није оправдао, а из политике се повукао 2008. године, пише Јутарњи лист.

Ипак, одбранио је 2008. докторат у престижној Лондонској економској школи. Касније је оптужен да је докторат купио, односно да му га је неко други написао. Међутим, када је после убиства Гадафија рад проверен, утврђено је да је веродостојан, осим неколико референци.

Његова мајка Сафија ел Барсаи рођена је, према прилично веродостојним изворима, у Мостару 1952. као Софија Фаркаш, унука Ивана Фаркаша, некадашњег аустријског школског окружног надзорника у Мостару.

Иван Фаркаш се у Мостар преселио из Петриње. Наводно се упознала с Гадафијем док је била медицинска сестра у београдској Војно-медицинској академији, а он се тамо лечио због акутне упале слепог црева.

Излаз из отровног либијског хаоса неће зависити од лика и дела новог лидера, већ од фактора који су утицали на то да Либија постаје једна од "токсичних" мрља на Средоземљу и у Африци.

- Развој и у међународном систему и у Либији у последњих десет година сугерише да снаге које промовишу неред и националистичку конкуренцију могу да надмаше оне које су за ред и међународну координацију - рекао је недавно Џејсон Пак, оснивач консултантске фирме Либyа-Аналyсис и аутор књиге о Либији.

Либија је вештачка колонијална творевина. Италија је 1911. напала Османско царство, отела му Родос и Додеканез у Егејском мору, Триполитанију у Магребу, Циренаику у традиционално египатској сфери, те Фезан у средњој Африци.

Тек 1934. године је Италија три отете колоније слепила у једну и наденула јој назив Либија, како је антички Рим звао Африку. Исти језик није кадар ујединити оно што је историја поделила, па тако ни Циренаику и Триполитанију, а камоли берберски Фезан, где данас унутрашњи суверенитет имају само тамошња племена.

Изгубивши Други светски рат, Италија је морала да се одрекне својих афричких колонија. Либију су Уједињене нације прогласиле независном краљевином тачно 70 година пре овогодишњих евентуалних избора: 24. децембра 1951.

Данас, чак и ако савремена Либија успе да организује слободне и поштене изборе, они ће вероватно створити више збрке него што ће ублажити, процењује Глобус.

Чак ни покретачи избора не тврде да ће произвести неоспорну, суверену и уставно легитимну либијску владу. Покушаји САД и Британије да наговоре "непослушне" актере (Русију, Турску и разне заливске државе) да координишу своје интервенције у Либији били су половични.

Овога часа Египат и Русија имају своје дуге прсте у Циренаици, где сва власт лежи у рукама самозваног маршала Калифе Хафтар. Он је покушао да освоји и Триполитанију, али му је у томе конце помрсила Турска, која сада посредно доминира том зоном, једанаест деценија пошто су је оданде истерали Италијани.

Италија још има знатне интересе у лежиштима гаса и нафте у Циренаици. Тамо јој је клопке постављала Француска, која је заправо и иницирала крваво рушење Муамара ел Гадафија војном интервенцијом 2011. године, али није показала довољно снаге ни памети да претходно припреми „следећи дан”, оставивши Либију у потпуном хаосу. Док су се Французи и Италијани међусобно препирали, стигли су Турци и Руси.

Русе „заступа” знатан и добро опремљен контингент руских контрактора, професионалних плаћеника, који у начелу не делују мимо политичких интереса Москве. Припадају Вагнеровој групи, приватној фирми за обезбеђење и заштиту Частнаја военаја компанија „Вагнер”, које води Евгениј Прогожин, олигарх и лични пријатељ Владимира Путина.

Турска привременој влади у Триполију није прискочила у помоћ бесплатно, Реџеп Тајип Ердоган је са привременом владом склопио договор о заједничкој епиконтиненталној платформи између Либије и Турске која из експлоатације нафтних извора у источном Средоземљу искључује и зоне око Кипра и Крита, а тиме наравно и Грчку. Привремена влада којој сада преседава Абдулхамид Деибех преслаба је да би могла да рачуна да ће овладати Либијом ако јој не помогне Турска.

Трагикомично је што би сви главни "играчи" имали више користи да Либија буде поново у "систему". То би значило да земља може да троши, односно инвестира милијарде долара у унапређење гасовода, запошљавање миграната, надзор својих граница, отплату међународних бораца и пружање бољег животног стандарда Либијцима. Насупрот томе, неуспеси међународне координације и даље доводе до тога да политика постиже резултате далеко од оптималних. Поједностављено речено: помажу да Либију музу други - плаћеници, господари рата, шверцери миграната и сличан шљам.

Све то због тога што би се све иоле снажније земље, упетљане у либијски хаос, које би могле да имају користи од могућег поновног колосалног либијскога економског раста, радије препирале око тога ко ће имати највише користи од плена одмах, не марећи за зараду сутра.

Пакова континуирана анализа Либије представља јединствену тачку која показује зашто савремени међународни систем не успева да реши проблеме колективног деловања.

Настане ли вакуум силе, он неодољиво усисава спољне актере ако је земља геостратешки корисно смештена, чак и кад је без личних ресурса, а камоли ако је земља богата ресурсима. Либија је и једно и друго. Убрзо су Турци, Катарци, Емираћани, Египћани и Руси пустили дубоко корење, заузимајући нише које су претходно држале западне нације.

Какав-такав ред би користио и Либијцима.

Да је Гадафи збачен за време Хладног рата, следећу владу несумњиво би чинила коалиција коју подржава Запад са Сједињеним Државама на челу. Тада би било незамисливо да, у евентуалном грађанском рату у земљи, кључне НАТО чланице подржавају међусобно супротстављене стране, што су учиниле Француска и Италија у Либији.

Данас су чланице Атлантског савеза кадре да поткопају једна другу иза леђа, као што су САД и Британија урадиле Француској на Пацифику.

Пак наводи и да су догађаји у Либији допринели и избору Доналда Трампа 2016. и Брегзиту.

- Страначка мржња око смрти амбасадора Џ. Кристофера Стивенса у Бенгазију и страх од миграната који прелазе Средоземно море били су кључни елементи који су фаворизовали нео-популистички исход и на изборима у САД 2016. и на референдуму о Брегзиту - навео је он.

У свему томе Либија је евентуално важна као очигледан пример хаоса и стога добра „студија случаја”. Шта ту може неки новоизабрани председник, све кад би био и доказани политички гениј, што се за Гадафијевог прворођенца досад није могло рећи.

(Јутарњи.хр)

Препоручујемо

Познати

0 3

УСПОМЕНА ЗА ЦЕО ЖИВОТ: Никола Роквић о наступу пред Гадафијем

13. 10. 2021. у 09:24

Политика

0 1

БРАНИО ГАДАФИЈЕВУ ДЕЦУ: Ко је адвокат Николас Кауфман који се повукао из тима Весељија

13. 09. 2021. у 13:13

Свет

0 1

ГАДАФИЈЕВ СИН ПОСЛЕ СЕДАМ ГОДИНА НА СЛОБОДИ: Некадашњи плејбој и фудбалер пуштен из затвора

06. 09. 2021. у 10:48

Свет

0 3

ГАДАФИ СЕ ВРАЋА НА ЧЕЛО ЛИБИЈЕ? Син великог пуковника је десет година био у пустињи, сада се кандидује на изборима

11. 06. 2021. у 17:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације