АМЕРИКАНЦИ СУ ОТИШЛИ, АЛИ ЦИА ТРЕБА ДА ОСТАНЕ: Ево зашто победа талибана није извесна, и какву улогу имају Кина и Русија (ВИДЕО)

ПОВЛАЧЕЊЕ америчких војних снага из Авганистана покренуло је нови талас насиља. Талибанске снаге појачале су нападе широм земље и преплавиле све вец́и број округа. Они су поставили војнике и материјал око главних градова за евентуалне опсаде.

Фото: AP Photo

Иран и Русија појачали су своју прикривену подршку талибанима и другим антивладиним групама. У јуну је генерал Скот Милер, највиши амерички војни заповедник у Авганистану, признао да је безбедносна ситуација застрашујућа, рекавши: "Грађански рат је сигурно пут који се може визуализовати ако се ово настави путем који је тренутно у току", пише угледни часопис Форин Аферс.

Одлука америчког председника Џоа Бајдена да повуче све америчке снаге била је грешка. Далеко бољи избор био би задржавање око 2.000 америчких снага у Авганистану - као и мали број авиона и хеликоптера у главним базама - како би се авганистанским снагама пружила обука и друга помоћ. Али тај брод је испловио и сада све насилнији грађански рат у Авганистану представља америчким креаторима политике тежак избор: Да ли би Сједињене Државе требало да остану ангажоване и, ако јесу, како?

Спречавање катастрофе - потпуне војне победе талибана и поновног успостављања терористичких сигурних уточишта - зависи од тога шта САД сада раде. Без отворених америчких војних снага на терену, следећи најбољи начин да се избегну најгори исходи у Авганистану и минимизирају недостаци повлачења јесте стратегија усмерена на подршку авганистанским снагама безбедности и штрајковање терориста. Овај приступ подразумевао би финансирање и наоружавање авганистанске владе и других протуталибанских снага, размештање малог броја паравојних јединица ЦИА-е и америчких снага за специјалне операције и гађање циљева из ваздуха.

Таква стратегија неће спречити Талибане да прегазе авганистанске градове. Али то може бити довољно да се смањи вероватноћа терористичког циља да талибани да контролишу читав Авганистан, ограничи хуманитарну кризу и заустави друге силе да попуне вакуум. После 20 година директног учешћа САД-а у рату у којем су се многи Американци уморили да се боре, ово је најпрактичнији пут напред.

Интереси САД у Авганистану нису онакви какви су били одмах након 11. септембра. Сједињене Државе су с правом преусмериле фокус на конкуренцију са Кином и Русијом. Ипак, Вашингтон има најмање три интереса националне безбедности у Авганистану и ширем региону.

Прва је спречавање Авганистана да поново постане уточиште за терористе који прете Сједињеним Државама и њиховим партнерима. Талибански лидери и даље уживају блиске односе са Ал Каидом. Како ц́е талибани остваривати додатне добитке на бојном пољу, Ал Каида ће вероватно покушати да обнови своје редове. Локално удружење Исламске државе (или ИСИС) може се похвалити између 1.000 и 2.000 бораца у Авганистану и Пакистану. Њени лидери су се вец́ заклели да ц́е ескалирајуц́и рат искористити као прилику за поновно оживљавање.

Још један амерички интерес је ограничити руско, кинеско и иранско мешање у Авганистан. Иранске снаге Кудс - нерегуларно ратно тело Исламске револуционарне гарде - већ проширују своје тајно присуство у земљи. Ако се тај раст настави, Техеран ц́е на крају имати копнени мост од 2.000 миља који се протеже од Либана до Сирије до Ирака до Авганистана, где ће подржати низ милиција и владиних званичника у унапређивању својих политичких, безбедносних и економских интереса. Русија је такође помогла талибанима, нудећи им малокалибарско оружје и новац да заштите њихов јужни бок. И Кина ће се вероватно више укључити у заштиту својих економских интереса у Авганистану - укључујући руднике бакра у кинеском власништву - и повећање продаје оружја.

Коначни амерички интерес минимизира могућност хуманитарне кризе. Талибани имају добро документовану евиденцију репресије, нетолеранције и кршења људских права над женама, странцима, етничким мањинама и новинарима. Авганистан би могао постати хуманитарна ноћна мора ако би грађански рат захватио читаву земљу, повећавајући редове избеглица. Са 2,7 милиона, број људи који су расељени из земље надмашује само број који је напустио Сирију и Венецуелу, а авганистански број избеглица вероватно ће се повец́ати како ескалација насиља ескалира.

Са одласком војних снага САД-а и НАТО-а и мировним преговорима у нереду, војни однос снага драматично се променио у корист Талибана и њихових подржавалаца - Пакистана, Ирана и Русије. Сада су талибани слободни да следе свој дугогодишњи циљ поновне успоставе исламског емирата путем војне силе. Док се боре против авганистанске војске и полиције, талибани ће се вероватно ослањати на комбинацију конвенционалних операција и герилске тактике као што су заседе, рације и самоубилачки бомбашки напади. Талибански идери забране могу све више фокусирати своје операције на урбане центре у тако стратешки важним провинцијама као што су Хелманд, Кандахар, Кундуз и Кабул - а затим покушати да створе домино ефекат у градовима широм земље.

Ипак, није сигурно да ће талибани брзо напредовати; њихова брзина зависи од неколико фактора. Једно је да ли Сједињене Државе и друге земље и даље пружају војну, финансијску и другу помоћ авганистанској влади и протуталибанским групама. На пример, у шест месеци након повлачења Совјетског Савеза 1989. године, Москва је авионом пребацила скоро 4.000 авиона оружја и залиха да би помогла влади у борби против муџахедина. Ова помоћ спречила је тренутни колапс владе Мухамеда Наџибулаха, просовјетског председника земље.

Други фактор је степен фрагментације авганистанских снага безбедности. Авганистанска војска, полиција и обавештајне јединице могле би да пукну дуж етничких и патронажних линија, преусмеравајући се на Талибане или распадајући се у локалне милиције. Што се брже распадају авганистанске владине јединице, брже талибани могу да заузму и задрже територију. Неке врхунске владине јединице, као што је командоски корпус Авганистанске националне војске, добро су обучене и високо способне и можда ће моћи да мотивишу неке авганистанске снаге да наставе борбу. Али им је потребна спољна подршка да би одржали своје пословање.

Још један фактор је да ли се талибани суочавају са озбиљним изазовом од других група, попут Исламске државе Хорасан, који би их приморао да преусмере ресурсе из борбе против авганистанске војске, полиције и обавештајних јединица. Последњи фактор који би могао утицати на брзину преузимања талибана је способност авганистанске владе да остане легитимна у очима свог становништва. Што више Авганистанаца тренутну владу гледа као на слабу, неефикасну, корумпирану и нелегитимну, то су јој дани одбројанији.

Чак и ако се сви ови фактори нагну у корист талибана, група ће тешко контролисати цео Авганистан. Талибанска идеологија је превише екстремна за многе Авганистанце - посебно оне у урбаним срединама - који се придржавају много мање конзервативног облика ислама који дозвољава модерну технологију, телевизију, музику, учешће у демократској политици и нека женска права. Брутална тактика Талибана, укључујући самоубилачке нападе, отуђила је већи део становништва. Сви ови недостаци дају Вашингтону могуц́ност да спречи групу да постигне потпуно преузимање Авганистана.

Вашингтон има неколико могућности да се избори са сложеним ратом који се брзо развија, мада ниједна није нарочито добра. Након повлачења својих снага из земље, Москва је поступно укинула помоћ авганистанској влади и, 1991. године, укинула је. То је један пут који би Сједињене Државе могле да одаберу. Али то би практично гарантовало крах авганистанске владе, победу талибанског бојног поља, реконституцију Авганистана као сигурног уточишта за терористичке групе и велику хуманитарну катастрофу.

Друга опција би била да се и даље обезбеђује новац и опрема авганистанским снагама безбедности, али да се заустави сва обука и операције - како из ваздуха, тако и ЦИА-е и снага за специјалне операције на терену. Ипак, ова одлука би омела Сједињене Државе ако терористичке групе попут Ал Каиде и ИД поврате снагу. Сједињене Државе морале би препустити војне операције другим земљама у региону - рецимо, Индији или Пакистану - али то би била велика политичка коцка ако би на крају дошло до терористичког напада на Американце.

Најбоља алтернатива је наставак пружања војне помоћи из ваздуха и прикривених снага на терену кроз стратегију онога што је у војним круговима познато као "наоружани надзор". Од 2001. године Сједињене Државе користе разне комбинације ЦИА-е и снага за специјалне операције, ваздухопловства и помоц́и снагама безбедности како би ослабиле терористичке групе повезане са Ал-Каидом и ИД. Овај приступ је коришћен у Ираку, Либији, Пакистану, Сомалији, Сирији и Либији, а требало би га усвојити у Авганистану. Циљеви би били скромни: спречити Авганистан да поново постане терористичко сигурно уточиште, спречити талибане да контролишу целу земљу, смањити могућност хуманитарне кризе и отупити ширење Ирана, Русије и Кине.

Како би у пракси изгледао наоружани надзор? Прво, Сједињене Државе и њихови међународни партнери наставили би да обезбеђују средства за авганистанску владу и њене бројне војне, полицијске и обавештајне јединице. Ниједна авганистанска влада више од једног века није деловала без значајне спољне подршке. Током деветнаестог и почетком двадесетог века, Британци и Руси финансирали су узастопне авганистанске владе. Сједињене Државе и Совјетски Савез подржавали су узастопне авганистанске владе током хладног рата. После 11. септембра, Сједињене Државе пружиле су подршку владама Хамида Карзаија, а затим Ашрафа Ганија. Тај императив ће остати Сједињене Државе требале би да обезбеде најмање 3 милијарде долара годишње помоћи авганистанским безбедносним агенцијама за борбу против талибана - груби износ који данас плаћају и који ће бити потребан у будућности за одржавање инфраструктуре, опреме, транспорта, обуке авганистанских снага и операције. Међу најважнијим безбедносним снагама којима треба помоћи су јединице врхунске војске, ваздухопловства и полиције авганистанске владе, које су се ефикасно бориле против талибана, Ал Каиде и ИД. Одржавање њиховог рада је од суштинског значаја за спречавање талибана да контролишу целу земљу.

Друго, Сједињене Државе треба да лете редовним мисијама у циљу гађања циљева и прикупљања обавештајних података. Пронац́и оближњи сценски простор неће бити лако. Иако би било корисно разместити америчке авионе у Узбекистану, Таџикистану или Киргистану, руски лидери су вец́ изјавили да ће забранити тим земљама смештај америчких војних база у њиховој централноазијској сфери утицаја. Сједињене Државе могле би да изврше неке мисије са носача авиона у Индијском океану, али америчка морнарица би вероватно више волела да користи те бродове за мисије усмерене на сузбијање Кине у источној Азији. Ово оставља земље у Перзијском заливу, попут Катара, који је од Авганистана удаљен преко 1.000 наутичких миља.

С обзиром на захтеве мисије за Авганистан, најбољи авион за тај посао је беспилотна летелица МК-9 Рипер. Једна од најновијих верзија беспилотне летелице могла би, након одузимања 12-сатне кружне вожње од Катара, провести отприлике 26 сати летећи над Авганистаном, вршећи надзор и ударајуц́и циљеве. Сједињене Државе могле би да допуне своје беспилотне летелице авионима са људском посадом, укључујући ударне ловце Ф-15Е, борбене бомбардере Ф-16, млазне млазне авионе А-10 и стратешке бомбардере Б-52. Ове летелице могле би да помогну авганистанским снагама нудећи блиску ваздушну подршку - мисије које би се показале посебно корисним када талибани почну масовно окупљати своје снаге и изводити велике конвенционалне операције. Будуц́и да талибани још увек немају значајне ракетне способности земља-ваздух или ваздухопловство, Сједињене Државе би и даље уживале ваздушну супериорност.

Треће, снаге за специјалне операције ЦИА-е и америчка војска треба да обучавају и опремају авганистанске снаге, као и савезничке милиције у Авганистану. Одлука Бајденове администрације да повуче америчке војне снаге не спречава Сједињене Државе да користе паравојне јединице ЦИА из Центра за специјалне активности или америчке снаге за специјалне операције које делују према наслову 50 америчког законика, савезног закона који америчким војним снагама омогућава прикривене акције у знак подршке ЦИА-и. ЦИА и америчке војне снаге такође могу да обучавају авганистанску војску, полицију, обавештајне и ваздухопловне јединице ван Авганистана, у Узбекистану, Јордану, Саудијској Арабији, Катару или Уједињеним Арапским Емиратима.

Треба дозволити ЦИА-и и снагама за специјалне операције САД да одржавају своје односе са авганистанским снагама, везама које сежу деценијама уназад. Током 1990-их, ЦИА је пружала новац и опрему антиталибанским групама као што је Северна алијанса. Након 11. септембра, ови односи показали су се критичним када су Сједињене Државе напале Авганистан. Ако би будућа америчка администрација одлучила да још једном распореди америчке војне снаге у земљу - као што је то учинила Обамина администрација у Ираку 2014. године након што их је повукла 2011. године - наставак односа обавештајних и специјалних операција био би од помоц́и.

Наоружани надзор у Авганистану неће бити лек. По свој прилици, неће бити довољно да спречи талибане да заузму и држе неке градове. Али, можда ће успети да умањи вероватноћу да Авганистан поново постане терористичко светилиште, спречи талибане да контролишу целу земљу и супротстави се руском, иранском и кинеском утицају. Другим речима, може бити довољно добро.

(Курир)

Препоручујемо

Свет

2 5

АМЕРИКАНЦИ СУ ДОЖИВЕЛИ ПОТПУНИ КРАХ: Лавров проговорио о хаосу у Централној Азији

16. 07. 2021. у 16:08

Свет

1 4

НАРЕЂЕНА МОБИЛИЗАЦИЈА, РУСИ УКОПАВАЈУ ТЕНКОВЕ НА ГРАНИЦИ: Резервисти дигнути на ноге, креће њих 20.000! (ВИДЕО)

20. 07. 2021. у 21:40

Свет

0 3

РУСИ САОПШТИЛИ УДАРНУ ВЕСТ: "Имамо доказе о сарадњи Американаца и Исламске државе"

20. 07. 2021. у 14:08

Свет

0 1

ЕРДОГАН СПРЕМАН ДА УЂЕ У АВГАНИСТАН: Турски председник би да преузме управљање аеродромом у Кабулу

20. 07. 2021. у 11:55

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације