ШТА ЈЕ ФЕНОМЕН ФОМО: Психолог и психотерапеут открива како да препознате да ли га имате

ПРЕ једанаест година појам ФОМО увршћен је у Оксфордски, а нашао се и у престижном речнику Меријам-Вебстер, паралелно постајући део поп културе.

Фото Shutterstock

Још раније, 2004, први пут је поменут од стране Патрика Џ. Мекгиниса, иначе и творца овог акронима, у „Харбусу“, студентском часопису Харвардске пословне школе. Уколико вам не звучи познато, реч је о акрониму за страх од пропуштања (на енглеском fear of missing out), а 2019. снимљен је и мађарски филм под називом: „ФОМО, страх од пропуштања прилике“.

Сада смо сигурни да вам је овај појам итекако познат, а немали број нас осетио га је на својој кожи. Или, тачније, када је хтео да искочи из ње јер није на другом, жељеном, месту, већ баш ту где јесте. Проблем је што то „жељено место“ не мора заиста бити жељено с наше стране, али нам се тај осећај рађа када видимо нечију објаву на друштвеним мрежама, најчешће праћену префиксом, односно максимилизатором „пре“ (предивно, прелепо, преинтересантно) или чујемо туђе, још свеже, искуство, са летовања или са неке од феноменалних егзотичних дестинација, путешествија, адреналинског доживљаја, кулинарског достигнућа које незаборавно фацинира непца и сва чула…

Или, једноставно, чујемо да је неко доживе, или, што је још горе, тренутно доживљава, нешто много боље него ми. Осећамо нервозу, завист, анксиозност, немир, „гони“ нас да изађемо и придружимо се или направимо нешто још боље, док нам хтења постају све већа и већа, не остављајући нам простора да се запитамо да ли смо ми то, заиста, хтели.

Како препознати да имамо ФОМО, за наш лист објашњава Марија Кузмановић, психолог и психотерапеут под супервизијом:

- Страх од пропуштања или ФОМО, представља феномен који се тиче наших осећања и мисли. Наиме, када доживљавамо ФОМО, ми прво опазимо да се неко бави активношћу коју сматрамо забавном или је у било ком смислу позитивно оцењујемо. Затим доносимо закључак да се други људи боље забављају од нас, да се забављају без нас, да имају испуњеније животе, доживљавају вреднија искуства. Такве мисли подстичу код нас осећања зависти и потиштености и пропуштање поменутих ствари често доживљавамо као лични неуспех. Такође, јавља се и мисао да ћемо пропустити још много тога што је важно, много битних и забавних искустава, из чега произилази осећај анксиозности који нас тера да се трудимо да постигнемо много више, да стигнемо на што више догађаја и искусимо што више ствари које видимо да раде други људи. То често иде науштрб стварног задовољства и рађења онога што нам се у том тренутку заиста ради.

Због чега се јавља анксиозност приликом јављања страха од пропуштања?

- Анксиозност која прати мисао да ћемо нешто важно пропустити повезана је са социјалном анксиозношћу и сматра се једном од њених подкатегорија. Када доживљавамо социјалну анксиозност, плашимо се да ће нас други људи негативно проценити на основу неких наших карактеристика или поступака. Исти је случај и код страха од пропуштања – на неком нивоу сматрамо да ће нас, ако пропустимо сва та искуства, други људи мање ценити, да ће нас процењивати негативно, одбацити и слично. С обзиром на то да је анксиозност увек повезана са неком опаженом или очекиваном опасношћу, ми често нетачно предвиђамо да ће се, ако пропустимо нешто од тих догађаја, десити неке крупне последице. Оне су обично неодређене, и када заправо размислимо о најгорем могућем конкретном сценарију који ће се догодити уколико нешто пропустимо (што је једна од техника рада на анксиозности), схватимо да ипак не следи катастрофа.

ФОМО САПИЕНС

Како изгледа ФОМО сапиенс? Које су му особине?

- ФОМО сапиенсу је тешко да каже не. То се нарочито односи на домен позива да учествује у појединим активностима и за њега је често неподношљиво да одбије такве понуде. Сматра да не сме да пропусти понуђено искуство и да ће прихватање учинити да он остане прихваћен. Уколико је искључен из активности и, рецимо, на друштвеним мрежама види фотографије својих познаника са догађаја којем није присуствовао, може се осетити одбаченим и непожељним. Тако може доживљавати да је „трава зеленија са друге стране ограде“.

Шта он онда пожели да уради?

- Велика изложеност друштвеним мрежама може довести до тога да нам се чини да је туђи живот далеко узбудљивији и испуњенији. Фотографије са дестинација за одмор, слике на којима се људи смеју и друже, забележена вожња хеликоптером или на највишем врху неке планине, могу да доведу до тога да преиспитујемо шта смо ми постигли и како нам пролазе дани и да оценимо да наш живот није вредан и узбудљив као туђи. Такав закључак доводи до тога да извештавамо о мањем животном задовољству и, парадоксално, почињемо да проводимо више времена на друштвеним мрежама. Ово је донекле упрошћена слика ФОМО сапиенса и често су код њега присутни само неки од поменутих особина и понашања. На основу овога може се стећи представа о томе како почетним закључком да пропуштамо нешто важно стварамо одређене неповољне емоције и понашања који потом повратно утичу на то да ситуацију још негативније опажамо и стварамо одређени зачарани круг.

До чега доводи то када виртуелни свет представља место на које желимо да побегнемо од стварног света?

- Када смо „конектовани“ ми можемо да гледамо оно што желимо да гледамо, можемо да улазимо у комуникацију само са онима са којима то желимо, можемо да обликујемо тај свет по себи. На друштвеним мрежама можемо да постављамо оне слике које нам се допадају и делимо само лепе вести. На тај начин смо у могућности да прикажемо ону верзију себе која нам се допада. Са друге стране, оваково понашање често је повезано са осећајем усамљености и незадовољства, што показује да нам ипак недостаје то нешто из стварног света. Недостаје нам да са неким поделимо наше рањивости и страхове. Да се повежемо са неким кроз своју несавршеност, да нас људи прихвате онакве какви заиста јесмо.

БЕГ ОД НЕПРИЈАТНОСТИ ОБАВЕЗА

Шта о нама говори то ако стално имамо потребу да будемо негде другде и радимо нешто друго?

- Говори да смо заборавили да се загледамо у оно што нам се управо дешава. Да сагледамо и лепо и ружно. Да се позабавимо оним што нас мучи и почнемо да решавамо оно што можемо, а прихватимо оно што је непромењиво. Да видимо како тренутак може бити леп и када није посебан и величанствен. Говори и о томе да можда имамо одређена уверења о томе какав живот треба да буде и какви ми морамо да будемо да бисмо били вредни прихватања. И када се та слика не слаже са оним где смо тренутно, добијамо порив да урадимо више и другачије.

А ако мало-мало па проверавамо шта се дешава на друштвеним мрежама, запостављајући обавезе?

- То може бити својеврсна врста бега од непријатности обавеза које нас чекају. Лако се „изгубимо“ у мору информација на друштвеним мрежама. Велики број њих представља нам инстант задовољење. Ствара се нека врста „овисности“ о том задовољењу, јер ми људи, природно, тежимо пријатности а избегавамо непријатност. Било би добро да одаберемо да се одупремо том задовољењу свесно и изаберемо привремену нелагоду, како би на дуже стазе били у могућности да остваримо циљеве и повећамо степен задовољства сопственим животом.

Како да се „излечимо“ ако приметимо да „болујемо“ од ФОМО-а?

- У одређеној мери ФОМО може бити користан. Човек који је сковао појам ФОМО, Патрик Џеј Мекгинис, у својој књизи овај феномен пореди са пијењем вина. Мало вина не може да нашкоди, али уколико претерамо, то може имати озбиљне последице. ФОМО нас може подстаћи да оставимо телефон и окренемо се својој листи жеља са стварима које смо желели да постигнемо или испробамо. Међутим, када је анксиозност врло висока и веома утиче на наше функционисање, потребно је да направимо одређене промене када су у питању наше мисли и понашања. Оно што је потребно разумети је да је мисао да нешто важно пропуштамо само наша мисао, субјективни феномен који ствара наш мозак, а не чињеница.

Како да приступимо тој спознаји?

- Током дана ми имамо разне мисли, а ако их проанализирамо схватамо да оне нису нужно истините (нпр. можемо помислити „Данас ће падати киша“, а да се то уопште не деси). Када нам то постане јасно, можемо се потрудити да се усмеримо више на оно што имамо и у чему уживамо, а ставити у други план оно што нам недостаје, или оно што мислимо да нам недостаје. Можемо радити на самоприхватању и учити себе да нисмо мање вредни од других ако не доживљавамо сва та искуства као и они, и да ми добијамо само малу, и то нашминкану, слику онога што се дешава у туђим животима. Такође, можемо себи свесно ограничити контакт са садржајима који код нас активирају одмажуће мисли и емоције, тако што ћемо „отпратити“ странице и профиле на којима се појављују садржаји који код нас буде поменуте емоције.

Које генерације најчешће пате од овог осећаја? Могу ли и старији да имају овакав проблем?

- Већина истраживања нам говори да ФОМО не познаје старосне категорије и да све генерације могу да пате од овог осећаја. Индивидуалне разлике су оно што прави највећу разлику у интензитету изражености овог феномена. Тако, уколико имамо средовечну особу која се осећа усамљено, која је склона да се критикује, која се плаши од негативне процене, већа је вероватноћа да ће она да развије ФОМО, чак и кад не користи друштвене мреже, од особе која је тинејџер и проводи много времена онлајн, али има здраво самопоштовање и позитивну слику о себи. Уз бројне друге животне изазове које старење носи, врло је важно не занемарити присуство страха од пропуштања код старијих људи, с обзиром на то да се у каснијим годинама често прави нека врста животног биланса и људи размишљају о томе шта су пропустили и шта су још могли да ураде. Уколико нису задовољни тиме, то их може подстаћи да се осете депресивно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације