КАД ЈЕДАН ПРЕСТАНЕ ДА ВОЛИ: Како се понашати у вези када је емоционални бродолом у најави

И НИШТА еће душу да зањише, нит у дрхтање може да је свали. Ко је љубио, тај не љуби више. Изгорелог нико не запали“.

Фото Shutterstock

Овим речима Сергеј Јесењин, у последњој строфи песме „Ти ме не волиш“, описује стање у ком се налази један од емотивних партнера, када га љубав према изабранику напусти. Стање неповратно по љубав, које будућност односа чини неизвесном. Када тако нешто освести код себе, партнер код ког су се емоције угасиле не зна шта да ради. Да ли је могуће да је престао да воли свог драгог/драгу, истог оног због кога му годинама уназад срце са осмехом, задовољно куца, ушушкано у слатку и топлу извесност? Истог оног са којим је проживео толико тога разноликог, лепог и ружног, динамичног и тромог, корака лако детерминисаног и трапавог, једноставно живео живот? Откуд то одједном, па до јуче су се тако волели? Шта се променило и због чега?

Први, најчешћи, па самим тим и најлогичнији, одговор је да је „нашао другу“. А шта ако то није случај, ако се љубав повукла пред неразумевањем, хладноћом, њој до тада непознатим, пребрзо на пиједестал подигнутим, вишим циљевима? Ако је устукнула пред увредама, неиспуњеним очекивањима која воде у све дубља разочарања, ако не може више да пронађе адресу на коју би требало да стигне, јер се станар променио до непрепознатљивости? Па се врати, неуручена, пошиљаоцу. Једном, два пута, три пута, све док онај који је шаље не увиди да не вреди више то да ради, јер љубав више не станује тамо. Од свега очекиваног, љубав се на крају врати, оштећена, исхабана, у неотвореној коверти.

Фото: Shutterstock

Са друге стране, „прималац“ који није „код куће“ и даље воли свог пошиљаоца, не примећујући да се све мења. Када примети, обично буде касно и изненађујуће, има осећај као да му се одједном тло, оно једино за које зна и по ком уме да хода, измакло под ногама.

Шта радити ако један од партнера у вези престане да воли, као и шта најчешће прво обоје осете приликом те спознаје, објашњава нам др Лидија Васиљевић, психолошкиња и психотерапеуткиња:

- Ниједан однос нема гаранцију, његов ток, трајање и квалитет зависе од много различитих ствари. Уколико неко од партнера престане да воли оног другог, а тај други и даље осећа емоције, наравно у најави је емоционални бродолом, динамика која захтева неку реакцију, разговор, суочавање, доношење одлука. Не постоји једна реакција која је типична за све, али већина људи осети страх при помисли да ће бити “остављени” или поново сами. Код неких то може реактивирати неке од ранијих страхова, губитака, вратити их у животне фазе у којима су се слично осећали. То је прилично уобичајен ток, јер смо бића која имају емотивну интелигенцију али и памћење. Чак и наше тело памти, тако да ће неке особе одреаговати соматизацијом, разним симптомима који су телесне природе, а заправо тиме избегавају (не увек свесно) суочавање са истином. Наравно, не беже сви од спознаја, неки се суочавају и траже да се ствари расчисте, спремни су да чују истину, одболују и наставе даље, али таквих је мање.

Фото Shutterstock

НЕГИРАЊЕ ЗБОГ ГРИЖЕ САВЕСТИ

* Који су први показатељи да смо престали да волимо партнера?

- Колико људи, толико и показатеља. Показатељи су културолошки условљени, а повезани су и са генерацијским одликама, родним улогама. Неће се исто понашати Британац дипломата у својој шестој деценији, и родно флуидна Немица која ради у друштву за заштиту животиња, и незапослена 30-годишњакиња из малог Бачког села. Код неких је то слабљање сексуалне жеље, избегавање нежности, изражено нестрпљење, несугласице, брецање без разлога. Други покушавају да негирају, због осећаја гриже савести, јер многи се осећају одговорним не само за своје емоције, већ и за емоције партнера. То је нарочито изражено код жена, јер смо васпитаване тако да смо одговорне за свет око себе, микро и макро универзум.

* А који нас могу збунити, указујући нам на нешто друго, док их ми погрешно схватамо као нестанак осећања?

- Можда егизистенцијале бриге, које су наша свакодневица. Некада је брига толико изражена да блокира сва друга осећања, јер, поред ње, ту је често и страх, од болести, сиромаштва, неизвесности, страх од самоће генерално.

* Може ли надолазак тога да се осети унапред, па да се и спречи?

- Мислим да је гашење односа, као и било која животна фаза, циклус и нормална промена, и, ако је природна потреба, не видим разлога да се спречава.

* Зашто се често дешава да када то осетимо заваравамо се да није реч о престанку љубави већ нечем другом?

- Поново, зависи од особе, мада су страх од самоће и сепарације универзални људски страхови, и многи ће се радије заваравати него прихватити да је веза готова, тј. да су емоције нестале.

* Како то изгледа из угла партнера код ког су и даље непромењена осећања?

- Неузвраћена или неједнака осећања могу изазвати код другог партнера тугу, страх, или љутњу, зависи од особе, темперамента, ранијих искустава.

* Шта он може да уради да поново врати партнерову љубав?

- Ово питање задире у сферу магије и метафизике.

Фото: Профимедиа

„ПОДГРЕЈТЕ“ ЕНТУЗИЈАЗАМ, НЕ ПОКОПАВАЈТЕ ГА

* Које “алатке” могу пару помоћи у покушају да се врате на старо и освеже љубав?

- Верујем да постоје разне фазе у односима, и некада она у којој се обе стране осећају лоше, несхваћено и невољено, може да прође и да је замени она зерелијих осећања. Мислим да то није освежавање љубави, колико можда заједничко сазревање у односу и кроз њега. У томе нам могу помоћи заједничка интересовања, страсти, идеје, подгревање ентузијазма уместо покопавања, и то да научимо да слушамо другог.

* Колико заједничка деца или планирање потомства могу помоћи у томе?

- Нисам присталица тезе да су деца лепак за однос. То пре свега није фер према деци, њихов задатак још пренатално постаје да решавају проблеме родитеља и да се потруде да их задрже у односу. Таква деца често постају мале дипломате, миротворци, терапеути својих родитеља, с великим страхом да ће се све распасти ако се удаље и живе своје животе, једном кад одрасту.

* Шта обома доноси, а шта односи, остајање у односу у ком један не воли?

- Ништа добро.

Фото: Профимедиа

* Шта је најконструктивније што може изаћи из такве спознаје?

- Добро је сазрети у вези и кроз њу, научити нешто о себи, односима, реалитету. Такође, добро је прихватити промене и можда боље разумети неке своје одлуке, као и оне других људи.

* Колико је мишљење пријатеља или фамилије битно и која је јачина његовог утицаја?

- У нашој средини се мишљењу других придаје превише пажње. Врло често се дешава да се придаје и више пажње слици коју желимо да оставимо пред другима (о себи и о односу) него о самој реалности. Парови су због тога у вечитом “пубертету”, тражећи савете од родитеља у зрелим годинама, приклањајући се мишљењу породице, чак и рађајући бакама и декама унучиће, јер је то њихова потреба. Такви односи увек остају односи за друге а не за њих саме. Сасвим је легитимно посаветовати се с пријатељима и породицом, али задржати у односу на то здраве границе, дозу скепсе. У сваком савету има бар мало потреба оног који саветује, то се у психологији зове пројекција. Важно је чути туђе мишљење, али на крају одлучити самостално. Много је боље потражити помоћ психотерапеута, јер је, између осталог, њихов посао да буду неутрални, да нам помогну да разумемо своје стање, одлуке и да боље упознамо несвесне механизме.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације