ВАЖНОСТ "СЛОБОДНОГ ПРОСТОРА" У ЕМОТИВНОМ ОДНОСУ: Љубав може да се оснажи и осамљивањем

"Ти се стално осамљујеш, гледаш у неки од екрана, нећеш ништа да радимо заједно" – жали се један од емотивних партнера. "Није, ту сам, само ме ово баш занима да видим" - одсутно одговара други. "Али, увек је неко 'ово' прече од потребе да будемо заједно" – вапи први, на шта га "други" поново разуверава, иако заправо ни не схвата у чему је проблем.

Фото Shutterstock

Шта ли је лоше у томе што има своја интересовања и посвећен им је, кад му тако дође? То не значи да свог партнера не воли, напротив. Пре би рекао да је толико сигуран и опуштен у њиховом односу, да се у њему осећа, па и понаша, "као код куће". С друге стране, партнер жељан сталне блискости, која би, да се он пита, слободно могла да пређе у нераздвајање, не схвата како његов вољени или вољена не жели да баш све лепе тренутке подели са њим, да све што воли раде заједно. Па, побогу, и гледање филма је лепше удвоје, зар не? "Сигурно ме не воли или бар не онолико колико ја њега", врзма му се по глави често.

Да ли је свим људима подједнако потребан "слободан простор" у емотивном односу, који не укључују партнера, питали смо Марину Маљковић Ранитовић, психолога, сталног судског вештака и системског породичног психотерапеута:

- Није свима подједнако потребан тај, како то волим да кажем, "кутак где слушамо искључиво сами себе". Постоји нешто што се у психологији назива интерперсонална диференција селфа, што значи да су неки људи више, а неки мање способни да одвоје себе лично од других и релација са другима. Мање селф-диференцирани људи имају изражену потребу да буду стално са другима, теже подносе самоћу, ретко доносе битне одлуке самостално и имају интензивну потребу за честим консултацијама са другима, најчешће са партнером кога и бирају по том моделу – да могу да се ослоне на њега, његов суд, мишљење, став, укус, савет и присуство. Логично, више селф-диференцирани људи имају већу потребу за личним простором и временом, самосталнији су и независнији и често се перципирају као зрелији, али то не мора да буде увек тако.

Које од то двоје је боље за дугорочну везу?

- Веома је важно да у партнерству буду испуњене обе потребе, и она за дистанцом (повременим одвајањем, самоћом, слободним простором) и она за блискошћу и присношћу. "Слободан простор" не мора да подразумева нека дуга одвајања и растајања, то су најчешће кратки растанци који се завршавају радосним поновним партнерским блискостима. Блискост нам даје осећање поуздања у партнера, а слободан простор осећање самосталности, одраслости и личне адекватности. У партнерству су блискост и дистанца као удах и издах, динамички повезани у јединствену целину која чини заједнички живот.

Шта ако је нашем партнеру неопходан тај "простор" и жели га, а нама није?

- Тада је ситуација јасна – морамо партнеру безусловно да га обезбедимо ако желимо да га задржимо и очувамо везу, без обзира на то да ли ову његову потребу разумемо и делимо са њим, или нам је нелогична, чудна, неромантична, "мирише" нам на удаљавање, губитак интересовања, захлађење релације и плаши нас.

Чиме махом попуњавамо време које имамо само за себе?

- Склона сам размишљању да колико људи има на планети толико има различитих начина за попуњавање времена које имамо само за себе; то што радимо у том времену је оно што нам је потребно, оно што наша душа, наша психа тражи, оно што нам "пуни батерије" – кућни љубимци, шетње, читање, слушање музике, писање, сликање, ручни рад, филмови, спорт, игрице, доколица...

Како на суптилан начин партнеру објаснити да нам је повремена дистанца те врсте заиста потребна? Шта да радимо ако не разуме?

- Нисам сигурна како на суптилан начин то учинити, али сам сигурна да му то свакако морамо објаснити, јер је то наша суштинска потреба која увек и сигурно нарушава партнерство ако остаје незадовољена. Сигурна сам и шта да радимо ако не разуме – покушати објаснити поново и поново, насамо или уз помоћ професионалца, системског породичног психотерапеута, јер је ова ставка изузетно важна као превенција многих нежељених дешавања, како унутар партнерске релације тако и на нивоу личног доброг осећања, спокојства, функционалности и у крајњем смислу и здравља.

Шта ако партнер и даље не прихвата ту нашу потребу?

- Ако то и даље не разуме и не жели да испоштује, онда се отварају нека нова питања унутар партнерске релације, питања поверења, питања регулације блискости и дистанце, питања будућности везе, питања комуникације у вези и нивоа личне зрелости партнера… Препорука је да не треба да одустанемо од својих суштинских потреба чак и по цену да их партнер не разуме.

Како да направимо оптималан начин функционисања везе ако ни нама ни партнеру заправо ни не треба "слободан простор"?

- Пре свега треба да будемо искрени према самима себи а онда и према партнеру, да сагледамо и своје и његове потребе за личним простором и да се организујемо у складу са добијеним опсервацијама. Сви парови са којима сам радила, а све време су упућени једно на друго и раздвајају се по правилу само када баш морају, имају неку своју специфичну, често тешку или трагичну причу у историјату или тако функционишу. То је њихов начин да прођу кроз неке немиле догађаје које су имали или их и даље имају, а од којих се бране симбиозом коју на крају учине функционалном.

Судећи према примерима из ваше праксе, да ли је гесло "Ако некога волиш, ослободи га" онима који "ослобађају" донело више радости или бола?

- Нема сумње: увек више радости, функционалности, задовољства и личне среће. Проблем можда постоји само на почетку везе, када се партнер са нижом селф-диференцијацијом сусреће са повећаном потребом за личним простором партнера са вишом селф-диференцијацијом. Чим схватимо како овај једноставан принцип функционише, аутоматски смо повезанији, испуњенији и радоснији, и на краће и на дуже стазе.

Колико одмаже односу уколико имамо врло мало, или немамо уопште, заједничких интересовања са вољеном особом?

- На почетку везе нам се често чини да смо нашли сродну душу по свему, па и по заједничким интересовањима. По правилу, како се веза развија тако увиђамо наше међусобне разлике у свему, па и у интересовањима и то је сасвим нормалан ток. У различитим животним фазама и етапама развоја везе може да нам се учини на тренутак да никада нисмо ни имали ништа заједничко са партнером и да се питамо шта уопште и тражимо заједно.

Штете ли такви моменти односу?

- Рекла бих да му не одмажу, уколико нађемо начин да се поново повежемо са партнером, да истражимо неке нове сфере интересовања или да се сетимо старих и да их реактивирамо. Мањак заједничких интересовања са партнером треба да схватимо као изазов, сигурна сам да их можемо наћи много више него што нам се у моментима отуђености чини. Императив у вези је развој емотивног односа, али и лични развој сваког партнера појединачно, што значи да и интересовања треба посматрати као категорију која се мења и развија.

Да ли се уопште може назвати ваљаном веза у којој један од учесника жели да стално буде упућен на другог, кад год може да се не раздваја од њега?

- Мислим да може, уколико се та жеља контролише у мери да не гуши партнера. Нормално је да желимо да смо упућени једно на друго и да се не раздвајамо ако нам је присуство друге особе увек безусловно пријатно. Познајем парове који овако функционишу дуго година и задовољни су обоје. Мало их је, али постоје, и на њих треба гледати као на изузетак од правила - они су нашли свој неуобичајен начин оптималног функционисања.

ГЛАСНО ВЕРБАЛИЗУЈТЕ СВОЈЕ ПОТРЕБЕ

Колико би требало "слободног простора" да буде у току дана или недеље да би веза што дуже остала здрава?

- Нема јасних правила колико, али постоје јасни критеријуми – онолико колико је то партнерима потребно. Чини се да је ситуација јасна, али није увек тако, јер се та потреба за количином слободног времена мења и код исте особе у зависности од многих тренутих чинилаца: расположења, емотивних потреба, врсте актуелног доминантног мисаоног тока... Да би нам веза што дуже остала здрава не треба да будемо ни психолог ни психотерапеут нити пророк, треба да посматрамо партнера, да га питамо и да будемо спремни да га саслушамо, да га заиста чујемо и уважимо и испоштујемо његове потребе чак и када нам нису блиске, као и да будемо искрени и да јасно и гласно вербализујемо своје потребе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације