ВАЖНОСТ ОЧУВАЊА ДОБРИХ ОДНОСА У ФАМИЛИЈИ: Човек без породице је као слика без рама

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин – уводна је реченица романа "Ана Карењина", Лава Толстоја. У другој књизи, "Без породице" (Хектор Мало), осмогодишње сироче Реми свим срцем трага за својом фамилијом, осећајући се изгубљено без ње. Иако нисмо књижевни јунаци, и нама, обичним смртницима, она је неопходна за постојање, попут језгра.

Фото Shutterstock

Иако нисмо књижевни јунаци, и нама, обичним смртницима, она је неопходна за постојање, попут језгра. На жалост, током живота, расејани, често то заборавимо, удаљавајући се чак и од своје матичне породице, а камоли најближих сродника, ближе и даље родбине.

Чини нам се да некада није било тако. Колико јуче, у времену наше баке, породични односи су се чували, градили, надграђивали, јачали, свака и најмања пукотина која би се појавила одмах би била санирана, да би се очувао темељ. Одржала породица. Јер ћемо се без ње урушити, немајући за шта, односно за кога, да се придржимо током животних успона, олуја и бонаца. О томе колико је важно одржавање породичних односа разговарали смо са Радмилом Урошевић, социологом и социотерапеутом, едукатором и аутором више књига о социологији старења:

- Породица и породични односи су увек важни, данас можда више него икада пре. Најважније елементе личног развоја, снаге, животне филозофије, система вредности, обезбеђује нам управо она. То су темељи нашег живота и личности. А када доспемо у неку кризу, проблем, тежак животни период, онда је посебно важна као наше упориште, подршка. Иако се о породици много говори, њена објективна моћ је потцењена и у сенци материјалних вредности које промовише потрошачка цивилизација. Људи ће данас пре отићи код терапеута да плате и чују оно што би им њихове мајке, баке или очеви рекли. Терапеути се другачије чују и њима се више верује.

У којој онда мери фамилија има истинску моћ?

- Истовремено, моћ и одговорност породице је и прецењена, јер изостаје помоћ система, а доминира економска принуда. Родитељи су збуњени јер им непослушна деца прете социјалним радницама, радом на црно не могу да остваре право да конкуришу за вртић, кредит за стан, радећи на два посла током дана не могу да имају увид у понашање и дружења своје деце, неплаћање алиментације није санкционисано... У брисаном простору између моћи и немоћи породице, држава мора да интервенише са јасно дефинисаним националним циљевима у вези са њом, квалитетним и доступним програмима који ће је оснажити, као и све њене чланове.

Сматрате ли да је данас породица у кризи?

- О било чему да говоримо, осим индустрији страха, секса, информација, брендова и трендова - криза је опште место. Када разговарам са појединцима који су усамљени, депресивни, отуђени, и питам их да ли се друже са пријатељима и члановима породице, често одговарају да немају времена за то, као и да не желе да их оптерећују својим проблемима. А пријатељи и породица су место подршке, помоћи и искрене размене емоција, радости, туге, проблема. Остарели родитељи "штеде" своју децу која имају своје проблеме, а та иста деца која "не знају где ударају" од борбе за егзистенцију кажу да нема потребе да о личним проблемима разговарају са својим остарелим родитељима "кад ионако не могу да им помогну".

Звучи као да се врте у зачараном кругу неразумевања?

- То је један од апсурда нашег времена. У савременом свету рачунају се само материјални проблеми и због тога све више живимо као машине, без емоција, удаљавамо се једни од других и тако самоповређујемо, лишавајући се најдрагоценије подршке породице. Заборављамо да су наше породице наше тврђаве, посебно у кризним временима као што је ово, данашње. У крајњој линији, ако смо максимално успешни и немамо финансијских проблема, радост није радост ако немамо са ким да је поделимо. И ту би увек требало да буду породица, партнер, деца, пријатељи.

Шта добри породични односи гарантују? У чему све помажу појединцу?

- Родитељи треба да знају шта се дешава њиховој деци, а одрасла деца како живе њихови родитељи. Браћа и сестре такође. Лековитост љубави, речи, пажње одавно је доказана. Сам осећај да нисмо сами, да имамо неког ко ће нас подржати, посаветовати, ко ће се обрадовати нашем позиву или доласку, вредност је за себе. Често чујем реченицу "мислио сам да има времена за посету родитељима, разговор, само да завршим гомилу обавеза... а кад су они умрли, жао ми је и схватио сам да никад нема довољно времена за дружење и размену емоција са мајком и оцем, бакама, браћом, сестрама...". Због тога на својим радионицама и едукацијама понављам: нема репризе и тек када неког изгубимо схватимо шта је прави губитак и да је нестанак члана породице ненадокнадив. Ако нам украду кола, купићемо друга.

Уколико су односи нарушени између нас и најближих рођака, да ли би требало на све начине покушавати да их побољшамо, чак иако друга страна то не жели?

- Дешава се да се породични односи наруше због баналних неспоразума, непознавања прилика и ситуација. Увек треба покушати исправити несугласице и неслагања. Догађа се да се читаве генерације у породицама не познају због сукоба њихових старијих чланова, а они то наслеђују јер ствари се одвијају здраво за готово. Наравно, и за свађу и танго, потребно је двоје. Али, увек треба пружити руку и прилику да се ствари поправе, да обогатимо своје животе сродницима које чак ни не познајемо. Никад не знамо када ћемо накнадним спознајама увидети и сопствене пропусте. Људски је праштати. Празници и породични догађаји су добра прилика за то, али и обичан телефонски разговор или позив на кафу.

Пријатеље бирамо, а породицу добијамо рођењем. Често чујемо да је некоме пријатељ као брат, па често и ближи од њега. Да ли би то заиста смело и требало тако да буде?

- То јесте велика истина. Ми ни себе саме нисмо изабрали, много тога бисмо променили на себи. Ни рођену децу не бирамо. Кажемо да пријатеље и кумове бар можемо да изаберемо али и ту понекад оманемо, разочарамо се. За нашу емоционалну и социјалну интелигенцију је важно да знамо да нико није савршен нити безгрешан, да највећа очекивања треба да гајимо од себе самих. Али, када говоримо о пријатељима, породици, браћи и сестрама, сви они су увек наше благо или би бар тако требало да буде.

Како да се трудимо да се добри родбински односи одрже до краја нашег живота? На које ћемо препреке и искушења успут наићи?

- Током живота се сви ми мењамо. Оно што јесте константа, то је наша одговорност према сопственом животу и према породици. Приврженост породици и њеним члановима се негује и ту је реч о апсолутној узајамности свих њених чланова. Ако имамо јаку породицу бићемо задовољнији, сигурнији, здравији, успешнији, мање ћемо се плашити проблема, живота и тешких људи око нас. Човек без породице је као слика без рама. Грешимо када судимо сопственим родитељима, јер у сваком родитељству има грешака из најбољих намера, нико није савршен. И ми негде грешимо. Оно што је сигурно, љубави и пажње никад није превише и сви ми најбоље растемо, све док смо живи, са том љубављу и пажњом.

Кажу да је породица стуб друштва. Како бисте описали ово наше, судећи по данашњој породици?

- Породица и појединац увек ће бити стуб сваког здравог друштва. Човек не сме да себе занемари у савременом дигиталном свету паметних технологија и достигнућа. Последњих 20-ак година, иако демографски старимо, стручњаци бележе пораст ванбрачног наталитета, али и ванбрачних партнерских веза уопште. Породица се трансформише и губи своју драгоцену улогу коју треба да има. Али, пристајање на живљење препуно страхова, за егистенцију, од емоционалног повређивања, капацитета за сопствено родитељство или планетарни суноврат, штагод био разлог или изговор, назвала бих осудом на живот без правих вредности, изазова и радости. Иако се трансформише, породица ће увек бити важна за квалитет живота појединца.

Недељни ручак

Колико су и због чега важни ритуали попут недељних ручкова?

- Важни су. Сиромаштво којим смо окружени, не треба да буде изговор. Нека свако да свој материјални допринос у недељном ручку. Уосталом, храна је само повод, није суштина недељних окупљања. Важно је да размењујемо мисли и осећања, да узајамно знамо шта нам се дешава, шта нас радује и растужује. Редовност и континуитет у виђању има негујућу функцију. Када развијемо навику и потребу да се окупимо, онда ће тај распоред бити важна одредница у нашем животу и прилика да се посаветујемо, да изговоримо оно што нас мучи, да оснажени идемо даље и видимо да је стварност мање претећа и страшна.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације