ЕМОТИВНИ ОДНОСИ У КОЈИМА ЈЕДАН ВОЛИ ЗА ОБОЈЕ: Кад нечије мане гледамо кроз прсте

"Срце је моје велико за двоје" емотивно певуши Владо Георгиев током рефрена популарне песме "Сама без љубави". Популарна је ова тематика и у "обичном" животу, односно ситуације у којима емотивни однос подразумева да у њему један од партнера "воли за обоје", тј. више него овај други.

Фото Shutterstock

"Срце је моје велико за двоје" емотивно певуши Владо Георгиев током рефрена популарне песме "Сама без љубави". Популарна је ова тематика и у "обичном" животу, односно ситуације у којима емотивни однос подразумева да у њему један од партнера "воли за обоје", тј. више него овај други. Можда вам је познат тај осећај, када сте сигурни да дајете све од себе, па и више од тога, жртвујете се када треба и не треба, трудите се безусловно и без жеље за наградом, срце великодушно стављате на послужавник, огољено попут тек рођеног птића, топло и гостопримљиво. Оно је сигурно уточиште, јер ви никада нећете отићи и оставити само љуштуру као привид, као рак када скине свој оклоп и одлучи да иде даље без њега. Не, ви сте постојани и – заљубљени. Вероватно не само у вашег изабраника, већ и у љубав као такву. Једноставно, ви волите да волите. Без потраживања и кајања, без прекида и одустајања. Волите и волећете све док ваш изабраник не пожели да оде од вас.

Да ли се веза у којој један од емотивних партнера "воли за обоје" може назвати правом љубављу и здравим односом, појашњава нам Елеонора Влаховић, психолог:

- За емотивне партнерске односе неко би рекао да је најважније колико се те две особе воле. Наравно да је љубав важна емоција, али се она свакодневно меша и са другим осећањима као што су понос, страх, туга, бес, љубомора, завист... Партнерски односи су пре свега сложени, динамични, осетљиви на бројне утицаје који долазе из самих личности које их чине, али и окружења. Мењају се са протоком времена (старењем партнера), преузимањем нових улога (нпр. родитељства) или под утицајем ванредних животних догађаја, као што су ратови, губитак посла, болест...

Шта се појављује као највећи проблем у таквим везама?

- У свакој вези постоје три ентитета и сваки се бори за свој опстанак. Тако, рецимо, и Милица и Милош желе да остану то што јесу (нечија кћерка, син, брат, сестра, зубар, дизајнерка, шеф, хуманитарна активисткиња...), али истовремено и да развију заједницу која их надограђује, допуњује. Уколико веза некога од партнера "прогута", у смислу да му/јој угрожава идентитет или интегритет, или ако партнер доминира над везом, онда свакако нема услова за развој квалитетних емотивних односа. Идеал добре везе је да оба партнера знају како да негују своју емоционалну заједницу не угрожавајући њене темеље, односно особе које је чине.

ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ

Постоје ли везе у којима је "размена љубави" балансирана?

- С тим у вези можемо говорити о некој врсти "емоционалне економије" између партнера, у смислу да особа колико пружа толико и добија љубави, пажње, нежности, бриге, интересовања, помоћи, разумевања... Нажалост, у стварности тешко се успоставља, а још теже одржава таква врста баланса. Многи фактори на то утичу. Пре свега, немају сви једнаке емоционалне потребе. У својим примарним породицама одрасли су у различитим моделима пружања и давања љубави. Интровертне и екстровертне особе то раде на различите начине, а не треба заборавити да се у том смислу људи мењају и са протоком година и да их различита животна искуства обликују, па се може десити да се особа временом емоционално "потроши" и не може више да пружа оно што је могла пре.

Догађа ли се да тај који воли више ни не примети несразмеру осећања?

- Може се десити да у вези нема те избалансиране "емоционалне економије", већ једна особа много више пружа и више се бори за њен опстанак. Емоционални дисбаланс у партнерској вези може бити присутан а да га особа не препознаје, иако осећа да нешто није како треба. Мада нам може деловати чудно да особа то не препознаје и питамо се зашто то трпи. Одговор је да постоје различити психолошки разлози за то. Често су у питању неке форме одбрамбених механизама којима особа брани своје ја (нпр. рационализација, негација, реакциона формација).

Да ли је то стална карактеристика једне особе или је "променљива категорија", па неко може бити подједнако задовољан кад "игра обе улоге", у зависности од везе до везе?

- Осцилације у квалитету емотивне везе су неминовне, па се може десити да у одређеном периоду из неког разлога једна особа "воли за обоје", али и да се такво стање промени. Снага везе не налази се у њеном капацитету да се избегну проблеми, већ у потенцијалу да се проблеми превазилазе на начин који не угрожава појединачне партнере, а оснажује заједницу. Заправо, и ситнији и крупнији, и важнији и мање важни проблеми тестирају партнерску заједницу на исти начин као што земљотреси тестирају зграде колико су истовремено чврсте и флексибилне. Где нема флексибилности стварају се пукотине, а где нема чврстине све се руши као кула од карата. Партнери треба да буду чврсти у одбрани везе и флексибилни у начину како то остварити. За то је неопходно да размењују мисли и осећања, јасно изражавају своје потребе и очекивања.

Због чега најчешће дође до проблема?

- Често се дешава да се партнери понашају на начин који није у складу са њиховим потребама, мислима и осећањима, а онда буду изненађени последицама. На пример, жена која годинама "воли за обоје" јер јој муж после рођења два детета не пружа довољно пажње и љубави, одлучује да остане у другом стању са трећим дететом не консултујући се са њим у нади да ће на тај начин унапредити њихов партнерски однос. Нажалост, то најчешће није "кључ за ту браву" и може се десити да је партнер напусти јер се осећа превареним. Кључ не може бити ни неверство, употреба алкохола, дроге или злоупотреба лекова, бекство у претерани рад и слично. Нефункционалне везе не треба одржавати пошто-пото, али не би требало брзо и лако одустајати од оних које су на "потрес од пет степени Рихтерове скале" остале на својим темељима, али имају пукотине. Уколико то партнери не могу сами да реше требало би да се обрате за помоћ онима који ће их водити кроз "земљотресе", да сами нађу најбоље решење. Оно је увек персонализовано, нема универзалних најбољих решења.

Можемо ли се некако припремити за овакве врсте потреса у везама, да бисмо их лакше и успешније поднели?

- Како се људи "спремају" за партнерске земљотресе? Може се рећи - никако. Све се одвија на неком споредном колосеку, јер од раног детињства пажња се посвећује другим стварима као што су учење читања, писања, стицање хигијенских навика, овладавање вештинама пливања, скијања, вожње бицикла, затим учење страног језика, коришћења нових технологија или развој креативности. Све је то, свакако, потребно али развојем емоционалне и социјалне интелигенције, тако важне за партнерске односе, осмишљено и континуирано, не бави се ни породица ни школа. Све се одвија спонтано, једним делом учењем по моделу у породици и ширем друштвеном окружењу, делом вршњачком разменом (увек је спорно шта се ту заправо размењује) и великим делом имитацијом и идентификацијом са узорима из реалног и виртуелног окружења.

Боље ишта него ништа

Колико су трајне такве везе?

- Искуство је показало да и такве везе могу дуго трајати. Њих карактерише нижи ниво задовољства партнера, а "кохезивни" елемент који их одржава у животу је неспремност да се направи промена, страх да ће се и то мало емоција изгубити (боље ишта него ништа), као и финансијски разлози. Често се дешава да се таква жртва подноси због друге врсте љубави, нпр. према детету коме се не жели ускратити један родитељ. У дужем временском периоду такве везе су "скупе" јер емоционално исцрпљују особу која више пружа, а мање добија. То није полно детерминисано, односно и мушкарци и жене могу бити у позицији да "воле за обоје".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације