"НОВОСТИ" ИСТРАЖУЈУ: У студентском вокабулару свега 600 речи

ЧИТАЛАЧКЕ навике ученика у основној и средњој школи веома су мале, језичке компетенције недопустиво ниске, а фонд речи које користе на незадовољавајућем нивоу. То се прелива на факултете, па имамо студенте који располажу фондом од - само 600 речи.

Фото: Новости

Поређења ради, у Речнику српског језика у издању Матице српске има 85.000 речи.

Такође, показало се да већина средњошколаца слободно време не троши на читање. Тако њих 12 одсто не чита, 21 одсто чита само обавезну лектиру, 40 одсто чита лектиру и понекад књиге које нису обавезне, 20 одсто чита лектиру, а често и друге књиге, док је свега седам одсто рекло да су пасионирани читаоци.

Др Јелена Стевановић истиче за наш лист да истраживања показују да за већину ученика гимназија и средњих стручних школа, али и за студенте неких факултета на којима се не учи српски језик, највећи проблем представљају две највеће области нашег језика - правопис и лексикологија, односно лексичка семантика, а то говори да они не знају значење речи.

- Обично се заледимо када чујемо овакве податке, као да нам се цела таблица не појављује свакодневно пред очима - каже за "Новости" Ивана Пешко, наставница српског језика у ОШ "Бора Станковић". - У пракси наилазим на ђаке који поседују читалачку вољу и оне којима читање књига представља потпуну мистерију или животну непотрепштину.

Ова наставница појашњава да се од ученика када стигне у пети разред очекује да има одређено читалачко искуство, да је упознат са концептом лектире, учествује у вођеној интерпретацији, дели своје утиске о прочитаном:

- Уместо тога, често наилазите на значајан број ученика који имају страх од разговора, избегавају одговарање пуном реченицом, али има доста и оних којима није јасно због чега је читање књига заправо важно, а разговори о њима неопходни. Волим да се нашалим, па питам ученике како се њихова околина опходи према књигама. Како су научили да читају и пишу. Једнако покушавам да им објасним на које начине је читање и писање тесно повезано са њиховим сазревањем, развијањем и разумевањем света у ком су.

Као један од начина да побољша фонд речи код својих ђака, ова наставница увела им је обавезу да са собом носе мале речнике у које уписују непознате речи, па имају могућност да примене записе приликом писмених задатака.

- У те речнике никада не гомиламо речи - истиче она. - Важно је записати ону која ти се допадне, која те заголица и помогне ти да суптилније искажеш мисао. И, наравно, постоје и оне чувене "немој ту реч да нисте запамтили". Потом се догоди пробни или завршни испит на коме се ученици оклизну у откривању значења, чини вам се елементарних појмова или атрибута, а ви не можете да верујете да је таква грешка могућа након свега што сте читали и тумачили заједно.

Међутим, није само школа та која има обавезу да децу учи читању, правилном изражавању или, како стручњаци кажу, језичким компетенцијама. Ту је и околина и породица које би, како наглашавају наши саговорници, са децом од најранијег узраста требало да раде на развијању језичке културе.

- Било би лако када би се цела прича завршавала на часовима матерњег или страних језика, међутим, ученик не проводи цело детињство у просторијама и под инструкцијама школе, под утицајем овог или оног наставника - каже наставница Ивана Пешко. - Важно је и како комуницирају међусобно, а уколико је реченични фонд оскудан, онда нам је јасно да ни потребе које нове генерације показују нису нарочито компликоване. И то је тужно. Захтевна потреба провоцира захтеван језик, а пошто ми имамо обрнуту ситуацију, постаје битно да разумемо шта је то нашој деци потребно и зашто је само то. Права незгода се догоди уколико наставник још и успе да пробуди "читалачког црва", а ученик чим изађе из учионице од неког другог чује да се од читања нико није обогатио.

Наша саговорница наглашава да је писменост цивилизацијска врлина и да се према њој сагледава једно друштво:

- Досегнули смо до врхунских књижевних домета у 20. веку и сада, када бројимо највише речи икада, ми користимо неку бедну селекцију. Зато често кажем родитељима, када ме питају шта да им дете чита ван обавезне лектире, да набаве оно о чему не умеју сами да им причају. Још ако напослетку и родитељ прочита књигу која се детету свиди, ту може да почне игра без граница, поготово јер се данас све пише у наставцима. Човек који ускрати своје читалачко постојање на лектиру, губи могућност спознаје једног од најлепших осећаја на свету - речи могу да нас зачарају толико да се у њима пронађе простор слободе или решења за оно шта нас мучи. Јер све што је наш проблем, други су већ записали.

Да су лоше језичке компетенције код ђака и студента логична последица наше небриге о националном језику, која се види у свим друштвеним областима, а и слика је нашег образовног система, поручује проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

- Ми у Одбору, и цела струка, годинама говоримо о нужности да се значајно повећа број часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи, да се у том погледу усагласимо са европским државама - каже овај лингвиста. - С овако малим бројем часова није могуће остварити програме који би давали задовољавајуће резултате. Као да се у пракси реализује паралелни програм образовања чији циљ је да од талентоване деце добијемо неталентоване људе, заглупљене, незаинтересоване за било какво изграђивање.

Проф. Танасић сматра да није случајно то што стално слушамо како су нам деца оптерећена, па не могу читати лектиру, док по неколико сати проводе уз разне деструктивне игрице. Овај лингвиста поставља питање и како то да психолози и педагози не могу да нађу решење да децу ослободимо од робовања игрицама, да би бар половину тог времена посветила учењу и лектири, затим где су на јавном сервису, који грађани плаћају, квалитетни дечји програми, какве смо некада имали?

- Све ово долази до изражаја када избије неки крупан проблем, кад видимо резултате матурских испита или педагошких истраживања - каже Танасић. - И то мало узбурка јавност, а ништа се на крају не ради да се ствари преокрену у жељеном циљу. Осим ако ово и није жељени циљ. Да се може и другачије радити, показује пример ангажовања државе и парадржаве на насилном мењању српског језика, његовом разарању, и мишљења, и културног обрасца, применом Закона о родној равноправности којим се уводи родно осетљив језик, о чијој погубности је држава чула мишљење са свих страна, али га упорно спроводи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације