ПРВИ СРБИН КУСТОС У БЕЧКОМ "ЛЕОПОЛДУ": Иван Ристић, београдски ђак, у Музеју модерне уметности у престоници Аустрије

БЕОГРАД је заменио аустријском престоницом 1993. године, у улози водича у чувеном бечком "Леополд" музеју нашао се пре две деценије, управо када је отворен, а данас је Иван Ристић - први Србин који у овој културној установи ради као кустос.

Фото Приватна архива

Да би остварио свој студентски сан, али и нашао своје место под аустријским сунцем, било је потребно много труда и залагања. Као резултат свега, иза њега је засада небројано много организованих изложби и преко 1.000 вођених тура кроз музејске поставке.

- Почео сам као водич и у тој улози сам крајем септембра 2001. учествовао у самој церемонији отварања музеја - прича Иван.

- Још увек су ми у живом сећању сусрети са оснивачем и првим директором музеја, Рудолфом Леополдом. Био је преке нарави, није знао за компромисе, али је у својој љубави према уметности био искрен, што ми је значило.

ДОДАЈЕ и да су речитост и избрушен стил, поред дара запажања од пресудне важности у бављењу овим послом. Године искуства научиле су га да је добра изложба она која има црвену нит, коју је лако препричати посетиоцима. Уколико у концепту има недоследности или каквих нејасних места, кустоси то први примете. Изазови са којима се у свом раду сусрећу су свакојаки. Од прављења буџета, до непрекидног размењивања информације са рестаураторима, регистраторима, лекторима, преводиоцима и свима осталима који су укључени у стварање самог пројекат који за циљ има постављање изложбе.

 Ристић са колегама у чувеном музеју "Леополд", Фото Приватна архива

- Ако правимо поставку коју не чине само експонати из наше збирке, морам се изборити за скупоцене позајмице из других установа, које у том случају очекују противуслугу - додаје Ристић.

- Лаички речено, ако ми Французима дамо Климта, они нама онда позајмљују Пикаса.

ЈОШ као водич, на почетку каријере, трудио се да емоције које у њему изазивају слике, на пример једног Егона Шилеа чију колекцију баштини "Леополд" музеј, пренесе на посетиоце којих је било разних кроз године бављења овим послом. Од полуписмених до високообразованих, од радника и сељака до грофова и индустријалаца, али и деце и тинејџера који све ређе налазе свој пут до уметности.

ИНТЕРЕСОВАЊЕ Вредна колекција модерне аустријске уметности, Фото Приватна архива

- Са сваким је требало пронаћи заједнички језик, и верујем да ми је то махом полазило за руком. Сматрам, уосталом, да се и квалитет уметничког дела може мерити његовом вишезначношћу, његовим потенцијалом да са реципијентима комуницира на више различитих нивоа - истиче Иван.

У СВОМ пословном опусу засада се може похвалити са више од 1.000 вођених група, али на наше питање да ли може да издвоји једну, додаје да се увек се радо сети групе лекара из Новог Сада.

- Од њих сам, након што сам их провео кроз сталну поставку, добио диван комплимент, сећам се да су ми рекли како су остали импресионирани и да се види да сам београдски ђак - присећа се наш саговорник.

- То, наравно, само делимично одговара истини, јер ја сам у једнакој мери и бечки ђак, али је и те како пријало чути тако нешто.

Данас, своју мисију у уметничком раду види у две ствари: као прво, пропагирање уметности као такве. Као друго, стало му је да Аустријанци виде да Срби и у улози културних посленика имају шта да понуде. Признаје да паралелу између музеја у Београду и Бечу не може да направи, јер о музејској пракси у данашњој Србији не зна готово ништа. Али додаје да где год се налазили, морамо на уму имати једно - да музеји нису и не смеју бити старинарнице у којој ће посетиоци зевати од досаде или кијати због прашине. Музеји су нешто сасвим друго, то су места инспиративних сусрета, живе полемике, експеримената, неочекиваних спознаја и свега осталог што обогаћује духовни живот појединца и заједнице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације