ЗНАК ДА НИСАМ СЕЈАО ПО КАМЕНУ: Бројне награде обележиле песничку каријеру Селимира Радуловића

У ЈЕДАН новински текст не би могла да стану сва најзначајнија признања којима је овенчана књижевност Селимира Радуловића, песника и управника Библиотеке Матице српске у Новом Саду.

Фото Д. Дозет

У разговору са аутором од набрајања одустајемо и подсећамо само на две најновије награде - "Милан Богдановић" и Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије.

Ово прво признање које се додељује за најбољу књижевну критику саговорник "Новости" добио је за текст "Српски национални и културолошки приручник" (о књизи "Истрага предака" Ивана Негришорца), објављен у недељнику "Печат". На питање није ли то за њега, на известан начин изненађење, будући да је своје читаоце у минулим десетлећима даривао првенствено песничким књигама, Радуловић каже:

- Делом сте у праву. Али, подсећам да сам у свет књижевности ступио, крајем прошлог века, са књигом књижевно-критичких текстова "Повој и чланци". Како сам сазревао све више ми је било ближе рухо песника, али нисам заборављао ни обавезе које сам преузео у мом књижевном првенцу.

Колико вам значи баш ова награда за критику која носи име Милана Богдановића?

- Морам рећи да је, од раних гимназијских дана, Милан Богдановић, за мене, истински симбол за критичара. Указао бих на два његова става, које је обелоданио у јунској свесци Летописа Матице српске, из 1931. године. Први можемо назвати традиционалним, будући да наводи да би књижевна критика требало да вреди и да се врши с пуним обећањем моралне одговорности. У другом се могу уочити трагови модерне критике, јер предочава да критика може имати своју вредност и своју лепоту и изван чистога процењивања и суђења. Нортроп Фрај, сетимо се, у "Великом код(ексу)", вели да је сваки нови приступ књижевности праћен уверењем да је критика, коначно, открила технику одвајања првокласног од мање доброг и да је вредносни суд у критици исто што и шаргарепа за магарца. Послање Милана Богдановића упућује поруку да је књижевна критика немоћна само код оних који су без икаквих склоности за њу.

Доживљавате ли Повељу за животно дело од кровне асоцијације српских писаца и као награду својој истрајности?

- Ја бих то назвао даром истрајности, да се остане доследан изабраном путу, будући да сам певање-по-духу претпоставио певању-по-свету. А ево и зашто. Пре једног десетлећа, наиме, питали су ме, у једном од разговора, да ли певање из најлепше Књиге, из душе најлепшег Певача, носи са собом извесну меру ризика. Одговорио сам да су се с тим питањем, на исти начин, суочавали, рецимо, и Данте, и Милтон, и Елиот, песници обликоватељи мита. Као и тада, и сада постављам питање - да ли је тај мит радио у корист или на штету прворедне крилате супстанце њиховог дела!? И да ли песничке структуре, са јаком примесом доктринарног, плене само величином теме, односно, изграђеном самосвешћу да је великом песнику подарена велика тема, или и додатном лепотом украса која је придодата извору.

Новица Тадић, песник који је у савременом српском песништву, запосео врх већи и видљивији него за живота, а мањи, дакако, од оног који ће му, колико сутра, заслужено припасти, вели да онај који чита Библију све друге књиге чита и читач је истинити. Нема већег песника од Оног који је све што постоји привео из небића у биће. Из сваке моје песме пева подразумевајући рукавац Књиге или подразумевајући рукавац знаменосних и христоносних патристичких светала Истока. Као што је грађевина без темеља слаба, и питање је дана кад ће се урушити, тако је и песма, без дарова Оца, нашега, лаки привид, који нас не привлачи и не обавезује. Усуђујем се да своју песму упоредим с оном трском Аве Арсенија, која је шуштала, на поветарцу, мучећ оне што не воле да чују ни врапце.

У ово пандемијско време, када је култура утихнула, чини се да је писцима можда и најлакше да се препусте осами с компјутером. Инспирише ли вас ово и овакво време?

- Корона вирус, као мора и метафора савременог света, као пандемијски знак који се, претећи, наднео над нашом кућом (и над читавим светом) указао је, пре свега, на дисфункционалност система (Чомски) западне цивилизације. Круна (корона) тог изклизнућа оверена је у земљи коју настањује изузетна нација. То је део света који је све погрешно разумео. Свакодневно је палио ватре у кућама браће земаљске, које су се сада уселиле у њихове куће, свакодневно је слао мечку да игра у многим кућама на планети, а она се, изморена, вратила својој кући, да у њој заврши оно што је започела. То је, напослетку, део света који је исмејао част и поредак, приказујући их као нешто непотребно, део света чија је чизма мрвила и прашила где год је стуба, који се, према нама, Србима, деведесетих односио као према логорашима, преводећи нас на језик који није нашој души, на језик окорелих преступника. Он као да се зарекао да ће се опаметити тек кад се сурва наопачке, оверавајући Христове речи - о роде неверни и покварени ( Мт. 17,17).

Фото Д. Дозет

Вашу поезију, у којој славите Господа, поштоваоци оцењују као визионарску. Како гледате на постпандемијски период, који ће, сви се надамо, ускоро доћи?

- Можда овако, мада превећ очекујете од сузотворне и самоусредсређујуће песничке рефлексије - зауставити, најпре, застрашујући вентил, кроз који куљају освета, крв и уништење, потом, вратити, у свом срцу, одважност сиромаха и скромност онога који пита.

Сагласно томе, непрекорачиви егзистенцијални крик савременог човека преобразити у тихујући круг душе која нас води дубинама властитог бића - да срцем чистим, тим малим сунцем вечности, пребивамо у Оцу нашем, имајући свест о непостојаности коју називамо животом. Без очију молитвених, пред демонима савременог света, који се гаси, као трава, покошена, на сунцу, савремени човек се осећа као риба на врелом песку. И што је најважније - да се и ви и ја, у овом часу, док разговарамо, присетимо да је Он ту! Као олтари и путири, иконе и крстови, тако је Оцу, нашем, мила и свака душа земаљска. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човеково не дође - то припреми Отац, наш, онима који га љубе. Сви смо ми грешници, па и онај који је вером ходио, а не гледањем, и свима нам је неопходно покајање.

Грч првобитног греха живи у нама, ни потоп није успео да га спере. Већ је речено - кад туђи дом мачем посечеш, према том мачу коваће се мач у дому твоме. Нема неопростивог, већ само непокајаног греха! С разлогом су изнедриле речи Небоходог Павла - с Христом страдамо, с њим се и прослављамо.

Да ли би се пошаст ковид 19 могла дефинисати и као опомена савременом човеку и свету?

- Ја сам је доживео и као опомену савременом човеку и савременом свету, који нису успели да смисао књиге претпоставе бесмислу савремености, бесмислу телесних мудровања, бесмислу ријалитија и друштвених мрежа. Кад у човеку, вели Александар Шмеман, замре божански сан, свет се окреће ђаволском. И као да је залутали и поробљени савремени човек добио оно што је заслужио, предајући, без остатка, своју мрску и неподношљиву слободу, заборављајући да је слобода од света, заправо, победа над светом. Корона опомену схватио сам и на овај начин - док смо били с књигом, подсећали смо на биће, без ње се понашамо као небиће! Што се мене тиче знао сам да ништа од оног што се догађа није случајно и време нисам провео у оковима који су ме вукли надоле. И нисам сејао по камену. Испевао сам нову књигу поезије, средио нову књигу есеја и (заједно са владиком Бачким Иринејем) приредио Споменицу, посвећену Светом Сави.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације