ИНТЕРВЈУ Срђан Тимаров: Са девет година глума ме је "ујела" за срце

ГЛУМАЧКИ бард, Раде Марковић, који му је био професор на одсеку глуме на Академији уметности у Новом Саду, рекао му је да га подсећа на њега када је био млад глумац. За Срђана Тимарова био је то највећи комплимент и тестаментарно завештање.

Фото Лука Шарац/Промо

Био је прво стипендиста, а затим и првак Српског народног позоришта у којем је одиграо велики број сјајних улога у најразноврснијем репертоару. У Београд, у Југословенско драмско позориште, долази 2001, и успешно наставља свој уметнички пут. Каже да је позориште његова кућа, љубав, база. Добитник је две "Стеријине награде". Прву улогу у серији одиграо је са 26 година у "Лисицама", на позив редитеља Горчина Стојановића.

Потом је уследила серија "Оно као љубав" и улога Боже, па симпатични Хаџи Коста у серијалу "Монтевидео, Бог те видео", "Цват липе над Балканом", улога Грофа Секерешија у "Државном послу", Видоја у "Сенкама над Балканом", а ових дана публика га гледа у серији Здравка Шотре "Александар од Југославије" у којој игра Кнеза Павла. Кажу да је Тимаров у зениту свог уметничког стваралаштва, пуној глумачкој зрелости. Да је сада најбољи, да лепо "стари" кроз дубине свог уметничког умећа. Од редитеља и сценариста, више од три деценије препознат је као потребан, користан, неопходан зачин који један пројекат чини успешним.

* Када размишљате о себи, шта је то што ви имате, а неко други нема, шта вас као уметника чини специфичним?

- Ја нисам те очи које могу то да процене, нити извагају, али из своје позиције могу да вам кажем сигурно да сам свакога дана захвалан, сматрам се срећником што радим са најбољима у свом послу. Можеш да завршиш факултет, а онда оно шта се дешава даље одређује то ко си ти, тј. чиме се храниш, ко су ти нови учитељи и узори, о чију се енергију грејеш, кога гледаш како ради, који репертоар радиш, којим писцима се бавиш, ко ти режира, у ком позоришту играш... То много, много одређује младог човека. Имао сам ретку срећу да будем окружен бољима од себе који су ме подизали, одгајали, стварали мој укус, моје компасе. То су били моји светионици. Глумци којима сам се некада дивио, и питао се да ли постоје, да ли су уопште стварни или нека савршена имагинација, колико су били величанствени, сада су људи са којима сарађујем, и моји пријатељи. А то је свет о ком сам ја сањао. Знам да имам дар за имитацију, један сам од бољих имитатора у глумачком свету. И могу да кажем да сам увек позван, да људи желе и воле да сарађују са мном и то траје 30 година. То је ретка срећа и мени најважнија ствар.

Фото Лука Шарац/Промо

* Завршили сте глуму у класи барда нашег глумишта, професора Радета Марковића, да ли је он ваш први професионални ауторитет?

- Мој први ауторитет је Егон Савин, он је мој позоришни отац, он ме је са 9 година одабрао да играм улогу Ване сироче, у представи "Свети Георгије убива аждаху". Ту сам ја уједен за срце од стране глуме, и то је врло токсичан ујед од кога нема спаса. А Раде Марковић, то је тек посебна прича. Он је из света који више не постоји. То су људи који су били толико грандиозни у свом сензибилитету, образовању, познавању живота, глумачком искуству. Они су функционисали у једној огромној земљи, великој кинематографији, када је то било најважније. Постојао је Тито, па глумци. Он је прво био мој професор, па колега, па на крају баш блиски пријатељ. Разговори са њим, усмерења, непроцењиви су. Код њега сам ишао по сваку врсту разговора, и о глуми и о животу. Заиста ми је био као отац. Ја сам га звао Јода, Мастер Јода, као из "Старс ворса", који зна одговоре на сва питања. Био је драгоцен за мој живот. Постојао је у формирању моје базе, моје личности, глумачких преиспитивања и трагања. Гледао је све моје генералне пробе. Онда сам доживео највећи комплимент. Била је то моја последња представа на коју је дошао, и онда ми је рекао: "Знаш шта, много ме подсећаш на мене када сам био млади глумац". То ћу заувек да памтим. Када ми је то рекао, као да ми је оставио неко тестаментарно завештање, он ме је тада "штиклирао" као глумца. Дар је, што сама реч каже, нешто што ти је даровано, поклон, а ко ће то после да усмери, како и где, и како ћеш да развијаш тај дар, ја сам ту био благословен са својим професром Радетом Марковићем. На Академији нам је рекао шта је највећа тајна глуме. Сви смо га посматрали, чекајући да нам да бочицу са чаробним прахом, коју ћемо увек моћи да отворимо, а он је једноставно рекао: "Трајати!".

Фото Лука Шарац/Промо

* Играте Кнеза Павла у серији Здравка Шотре, "Александар од Југославије". Како сте га доживели, чиме сте се служили при истраживању да би изградили лик? Срели сте и Јелисавету, његову ћерку, да ли вам је она рекла нешто што вам је помогло у грађењу лика?

- Када сам добио да играм Павла, и сазнавао о његовом животу, какав је то фантастичан човек био, какав капиталац, ерудита, образован, човек са једном фантастичном животном причом... био сам одушевљен. Али то су људи којих се ми лако одричемо. Гомила све те документације везане за Карађорђевића, завршила је у Америци. И када је екипа експерата ишла тамо, могли су да имају увид у сва документа, само нису смели да износе. Кажу да су за месец дана, колико су провели проучавајући грађу, само загребали тек мрвицу од свега што се тамо налази. Наш народ је из хобија познавалац историје, и свако има своје тумачење. Ови су за Обреновиће, ови за Крађорђевиће, и они ће се поклати у кафани за столом, а заправо не знају ништа о томе. Из хобија смо сви познаваоци историје, фудбала, политике и медицине. Волео бих да Павла могу да одиграм много више него што сам одиграо у тој серији, баш зато што он то заслужује. Принцезу Јелисавету сам срео у пола снимања. Имали смо једно прекрасно поподневно дружење, много тога ми је испричала, али и много тога нисам могао да уврстим у серију, на пример, о његовом односу према деци, о чему ми је много причала, јер сценарио то уопште не третира. Рекла ми је да су толико ствари правили о Крађорђевићима, и о њеном оцу, а да је нико никада ништа није питао.

* Сценаристи као да сада раде посао уместо оних који пишу уџбенике из историје?

- Нек` ми опросте моји професори, мислим да смо историју током школовања учили на један невероватно досадан, монотон начин. То сам схватио управо док сам сазнавао о династији Карађорђевић, а сазнавао сам од управника комплекса Опленац. Човек нам је на толико занимљив и узбудљив начин испричао неке историјске чињенице, могли смо да слушамо сатима, а ја у школи нисам могао да издржим никада ниједан школски час. Период владавине династије Карађорђевић, време Првог светског рата, и између два рата, када смо били заиста епицентар светске историје; и ако нас је неко време тако снажно одредило, то је управо то време. А све што је од памети и конструктивних намера и креације стигло, стигло је управо после Првог светског рата, када су дошли руски научници, интелектуалци, архитекте, балетани, музичари, разни уметници. Тужно је да о томе јако мало знамо и да на то као народ нисмо "наслоњени", то је вечито наше проклетство. Ми само имамо мобилни телефон, ми нисмо научили ниједну лекцију. Ми се нисмо унапредили. Помислио сам да у ово време короне једна ствар може бити погодна, мада је то можда нека моја идеализација, да ће доћи неки нови пријемни испит за цело човечанство, да би било добро да сви поново полажемо за оно чиме се бавимо, а и за статус човека. Чини се да су деведесете године биле плодне у много чему, колико год биле драматичне и тешке. Било је сјајних филмова, представа. Јасно је да било којој власти култура није важна, не препознају је као важну. Укључиш ТВ и јасно ти је ко добија медијски простор - естрада, политика, ријалити програми - нема дечијих садржаја, документаристике, образовних програма... Видим велико одсуство добрих намера, иако је наша земља богата, лепа и врло издашна, и има места за све. На сву срећу и упркос свему, имамо много талентованих људи који су упорни у томе да учествују у уметности и дају свој максимум. У уметност се бежи. Срећа је да се данас много снима и то је нешто што је за похвалу, отворили смо као држава врата странцима када је уметност у питању. Само да то не буде стихијска ствар, већ нешто што ће да потраје.

Фото Лука Шарац/Промо

ЧЕКАЈУЋИ КАЛИГУЛУ

* У ТОМ "трајању", како вам је "преписао" уметничку мантру велики Раде Марковић, шта још желите да вас у глуми стигне, да вас нађе, да дође?

- Више није питање шта играм, већ са ким. Овај посао је диван зато што никада не знаш одакле те вреба добра улога, или лоша. Постоји једна једина улога коју сам желео, али је питање да ли сам за њу. То је Камијев Калигула. Волео бих, такође, и да направим свој моно комад, моно-драму или стенд ап. Остао сам жељан Шекспира. Мали број људи зна да га режира. Волео бих да га заиграм са неким инспирисаним и правим редитељем који је достојан да се ухвати у коштац са Шекспиром. На крају, највише бих волео да глума и даље остане моја пасија и љубав. То је сврха, то је смисао, то је моје игралиште, мој чаробни ћилим маште на коме се ја возам.

Препоручујемо

Култура

1 8

МОЈА ЈЕ МАЈКА РОЂЕНА У ИТАЛИЈАНСКОМ ЛОГОРУ У БАРИЈУ: Потресна судбина Срђана Тимарова, 70 рођака је изгубио у холокаусту!

26. 04. 2021. у 17:23

Култура

0 0

ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ: Одржана прва проба представе “Широка земља”

16. 03. 2021. у 14:28

Култура

1 0

СЕРИЈЕ ПОБЕДИЛЕ ФИЛМОВЕ: Срђан Тимаров, добитник "Променаде", о позоришту, великом и малом екрану

19. 12. 2020. у 14:11

Култура

1 0

ЗА ПОСЕБАН ДОПРИНОС: Награда “Променада” Срђану Тимарову

16. 12. 2020. у 16:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације