ИН МЕМОРИАМ - ОД НЕОАВАНГАРДЕ ДО КЛАСИКЕ: Песник, новинар и културни делатник Предраг Богдановић Ци отишао у вечност

КОРОНА је групни портрет са пријатељима који су, заједно, на окупу, чинили наш живот - претворила у злокобно саће.

Фото Приватна архива

За само годину дана број лица на том групном портрету се тужно смањио. Сва та драга лица отишла су у неке своје светове, њима веома, али нама сасвим мало познате. Отишао је и Предраг Богдановић Ци, 22. априла 2021, у своју годинама грађену књигу која му је била замена за свет, за сав живот, познат и непознат што се око њега простирао. Из тог живота, делом очигледног, а делом тајанственог, узимао је Предраг Богдановић Ци теме за своје песме, за своју књигу, којом је желео да обухвати све што је могао да види или што је до њега доспевало другим путевима.

Појавио се средином шездесетих година као неоавангардан песник, да би, како је време пролазило, у своју поетику укључивао време у којем је живео, као и прошла времена о којима је сазнавао битне, или само њему битне ствари. Његове књиге пратиле су његово песничко и интелектуално сазревање. Његове збирке песама су излазиле овим редом: "Доле, доле где ракови живе", "Видици", Београд, 1970; "Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо", ИЦС, Београд, 1972; "Баш Челик и чардак на четири воде", ИЦС, Београд, 1978; "Скомрах женик леђанске невесте", "Нова књига", Београд, 1985, "Александријска библиотека", БИГЗ, 1994; "Ходећи водом", "Просвета", 1997, "Трубе и печати", "Рашка школа" 2010.

У Народној библиотеци у Приштини, Фото Приватна архива

Никада није, нити је могло бити, објашњено како песници долазе до идеја за своје песме и књиге, шта у њима покреће стваралачки механизам у којем настају стихови. Богдановић то није записао, али ко би, на пример, смео да тврди да му идеја за једну од његових књига није пала на памет док су он и песникиња Душка Врховац, боси, по дилувијалном пљуску, трчали од Студентског трга до Ђушине да не би закаснили на предавање Рашка Димитријевића... Да ли је тад "Еским са рибама освајао небо", или се стварао заметак за књигу "Ходећи водом"... Ко зна? Душка Врховац у својој топлој белешци на друштвеним мрежама, а поводом његове смрти, памти тај детаљ бојећи га пријатељском емоцијом... Тумачи његових стихова, махом песници, у својим текстовима потенцирају да је Богдановић Ци своје теме проналазио и у конкретном, савременом, и у историјском, и у митолошком, и у интуитивном и сновидном, у сећању на личне доживљаје. Поводом књиге "Трубе и печати" Слободан Ракитић развија тезу да појам књиге у поезији Предрага Богдановића обухвата живот сам. Једна од најзначајнијих Богдановићевих песама уопште "И видех књигу" говори управо о таквој свеобухватности књиге - односно поезије саме. Ту је његова licentia poetica, његово коначно сазнање о сврховитости бављења песничким занатом. Његова сновидна, имагинарна, замишљена књига садржи све што је до његовог сазнања допрло. У њој су инсекти, рибе, биље, сви гласови, звуци таласа, грома, речи писаца, сликара, истраживача, имена свих убица, силника, сањара рата, она је "заборав историје, младости, скок срца у ништавило". Слободан Ракитић из тога извлачи закључак: "Трагајући за том књигом над књигама, Богдановић је у ствари трагао за суштином људског постојања, али и за смислом песничке уметности"

Богдановић, наравно, није до тога дошао одједном. Та потрага се одвијала годинама. Елементи за коначно уобличавање поетике су се слагали један до другог, а он се у том послу ослањао на библијску, класичну грчку и словенску митологију, на веровања и обичаје српског народа из ближе и даље прошлости, на националну историју, на искуства народне лирике и неких претходника, Лазе Костића, Васка Попе, Миодрага Павловића и Момчила Настасијевића пре свих. Зато су за његову поезију битни мозаичност и фабулативност али и шкртост у изразу, загледаност у прошлост али и свакодневицу истовремено, интертекстуалност, критички однос према свему што је светиња, иронија... Али ни сва ова средства нису испуњавала до краја његову стваралачку радозналост. Као декларисани авангардиста посебну пажњу је поклањао учешћу у клокотристичким представама (клокотризам = кловнови + који + трају) које су у себе укључивале реч, слику, глас и музику и сценску игру и које су далеко надмашивале перформансе тога вреемена. Била је то креативна игра коју су осмишљавали песници Александар Секулић, Адам Пуслојић, Иван Растегорац, Јоан Флора, Тодор Терзић, Миљурко Вукадиновић, Бранислав Вељковић...

Фото Приватна архива

Људе у овом свету, који је посматрао у његовој свеукупности, Богдановић је делио на гонитеље и прогоњене, а песников глас који извире са свих страна тог саздања припада - гласовима прогоњених. Зато је његов посао да пева и да опомиње.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације