Култура

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА МУ ЈЕ БИЛА - БОРИМ СЕ: Угасио се живот великог сликара Милоша Шобајића, није успео да обрадује мајку за 100. рођендан (ФОТО)

Г. ЧВОРОВИЋ - М. КРАЉ

24. 04. 2021. у 20:44 >> 09:36

РАДОВАО се уређивању новог атељеа на Косанчићевом венцу. С усхићењем припремао до сада највећу монографију на српском, француском и енглеском језику.

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА МУ ЈЕ БИЛА - БОРИМ СЕ: Угасио се живот великог сликара Милоша Шобајића, није успео да обрадује мајку за 100. рођендан (ФОТО)

Није мислио само о свом стваралаштву. Правио је планове да у мају организује изложбе Дада Ђурића, па енформела у Србији, Миће Поповића, француског сликарства, Лубарде, уметности амазонских Индијанаца... Планирао да путује у Грчку, Париз. Није дочекао. Корона је била бржа. Проклета болест однела је још једно велико име.

Живот барда српског и европског сликарства Милоша Шобајића (76) угасио се јуче у КБЦ "Драгиша Мишовић" у Београду, после дуге борбе са опаким вирусом који га је напао крајем марта.

- Борим се - била је једна од последњих порука пријатељима, пре него што су га недавно прикључили на респиратор.

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ: ДЕЛА ОГЛЕДАЛО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Србије Александар Вучић упутио је јуче саучешће породици, пријатељима и поштоваоцима поводом смрти сликара Милоша Шобајића и истакао да су његова визионарска дела
била огледало цивилизације и времена у коме живимо.

- Са великом тугом сам примио вест о смрти Милоша Шобајића, једног од највећих сликара нашег доба који је својим ликовним изразом обогатио, узбуркао и умногоме променио уметничку сцену Европе и света. Његова монументална платна су непоколебљиво, чак пркосно приказивала све наше страхове, прикривена и огољена зла и лицемерје данашњег света, изгубљеност човека у мору савременог ништавила.

Веровао је да су ту невидљиву, опаку звер, човечанству неправедно, изокола, потуриле неке моћне светске битанге. Свет у ком је он живео, није то био заслужио. Није желео да га пошаст вируса, који чучи и вреба из ваздуха, веже и спута. Свугде је стизао, као да је хтео у једном цугу да испије преостале животне сокове.

Организовао је последњих месеци изложбе у Сомбору, Нишу, Београду, ишао са својом вољеном Мајом на Космај, у Рибарску бању и Египат, освајао пустињу, радио споменик Кнезу Лазару за 650 година града Крушевца, на ком, како је објашњавао, Лазар предаје своју главу Свевишњем, пењући се по златним мердевинама, до Бога. Тамо, где је и он сада отишао.

Причао је да ће 1. фебруар 2021, прослављати убудуће. Тад је добио дозволу за постављање споменика Лазару, сазнао за нови атеље и музеј, почело му је штампање драме у Зајечару, изашла му је књига "Мојих девет живота", разговарао је о подизању споменика Николи Тесли на аеродрому у Београду, а тог дана јавили су му и да припремају поштанску марку с његовим ликом!

АНА БРНАБИЋ: МЛАДИМА БИО ПРАВА ПОДРШКА

ОДЛАЗАК Милоша Шобајића ненадокнадив је губитак за уметност и сликарство, за српску културу, али и читаво наше друштво. Његово ће име заувек остати уписано у историји нашег народа - наводи се у телеграму саучешћа премијерке Ане Брнабић, упућеног у име Владе Србије.

Брнабићева је додала да ће Шобајић остати упамћен и због свог рада са млађим генерацијама, којима је пренео најважније тајне и исправне вредности.

Није имао године које су му биле исписане руком на крштеници, као јединој преживелој беби, успут, после збега на Папуку. Био је чупави, разбарушени дечак, вечити младић српског сликарства. Са увек, помало, распојасаном белом кошуљом коју му је и даље скраћивала његова мајка Мира.

МАЈА ГОЈКОВИЋ: ВЕЛИКИ УЧИТЕЉ И ИНСПИРАЦИЈА

СА великом тугом сам примила вест о смрти изузетног српског сликара и вајара Милоша Шобајића.

Његовим одласком изгубили смо једног од најцењенијих сликара данашњице, који је својим делима успевао да импресионира и домаће и међународне уметничке кругове - навела је у телеграму саучешћа министарка културе Мајa Гојковић.

Она је истакла да ће Шобајић остати упамћен као неисцрпни извор знања, које је са великом посвећеношћу и преданошћу преносио и био инспирација генерацијама уметника. Дела која је оставио најбољи су сведок несвакидашњег раскошног талента.

Био је, у тим годинама, извор енергије.

- Па то је фантастично! - још одзвањају његове речи када би се искрено обрадовао свом или, једнако, туђем успеху.

Милош Шобајић је рођен у децембру 1944. године. Потиче из српске фамилије из Црне Горе. Школовао се у Инстанбулу, Никшићу и Београду, где је матурирао и завршио Ликовну академију 1970. Две године касније преселио се у Париз.

МИЛАН ЦИЛЕ МАРИНКОВИЋ: ПУН ДУХА, СИЛИНЕ И ЖАРА

ПОТРЕСЕН сам. Отишао је мој велики другар. Били смо заједно у класи код професорке Цуце Сокић. Заједно смо освајали и Париз. Био је сјајан сликар. Енергичан, брз, пун духа, силине и жара. Последњих неколико месеци отворио је пет-шест изложби усред пандемије. Остаће велика празнина за њим. Нас двојица смо били последњи из париског круга. Из књиге "Париз писан четком" нема више Љубе, Даде, Петра, Косе, Владе, Бате, Љубинке... Сад ни Милоша.

Ах, тај Париз! Милошев стан и атеље у "Бато Лавоару", уметничком павиљону где су стварали Пикасо, Модиљани, Матис. Па слика на мосту Александра Трећег с Петером Хандкеом. Обојица млади, пуни снаге. Печурке које је будући нобеловац после пешке донео из шуме у џеповима свог искрзаног сакоа, за ручак. Сетио се Милош свог драгог пријатеља кад је недавно овенчан вечном славом и послао му цртеж на поклон.

МОША ТОДОРОВИЋ: ДО КРАЈА ЧВРСТ И ХРАБАР

ВЕРОВАТНО сам био међу последњима који се са њим чуо. До краја је био храбар и није се плашио болести. Отишао је ненадано, усред великих планова које смо правили. Његов галериста сам већ 20 година, и имам вероватно највећу колекцију Шобајићевих радова у свом легату, а желели смо још много тога да урадимо заједно. После његове изложбе у "Комбанк дворани", где је недавно добио сталну поставку за свој легат, очекивали смо да ћемо организовати још много поставки, широм Србије. Требало је да пише текст и за изложбу Даде Ђурића коју припремамо. Болест га је затекла док је у Старчеву радио нову скулптуру... Имали смо вишегодишњи, посебан однос - професионални, пријатељски, братски.

Па сусрети и у атељеу на париском Симплону, мирисни мајеви и зарудели париски октобри, на Тргу Клиши, са тешком монографијом под мишком, пуном сликарске муке и радости, фотографије из омиљеног ресторана на Абесу после инкорпориране у заједнички колаж. Скице, за мозаик живота.

Снажно и одано је волео Србију и стајао на њеном бранику у белом свету. Толико, да је имао и проблема с делом француске јавности деведесетих. У Србију се и вратио, после освајања Града светлости.

НОБЕЛОВАЦ ПЕТЕР ХАНДКЕ: ПРЕДА МНОМ ЈЕ ЊЕГОВ ЛИК

ВЕОМА ми је жао. Чудно је то. Баш сам пре неколико дана мислио на њега. Погодила ме је ова вест. Није имао превише година. Могао је још да живи. Хвала што сте ми јавили. Хоћу да задржим лепу слику. Преда мном је његов лик. С његовом разбарушеном косом. Мислим на њега.

- Париз је најлуђи град на свету. На улазу у једну авлију у Улици Франк Буржоа пише да су у 12. веку војници баш ту вежбали руковање самострелом. Уђеш у то двориште и одмах постанеш део историје. Или стојиш у Улици Сен Жак пред бројем 163, где је Франсоа Вијон у једној тучи 1455. изгубио лево око. Или се наслониш на исту столицу на којој је седео Сартр. Али, имамо и ми своју историју. И то какву! Многи ће се напољу одлично снаћи, али сумњам да ће тамо пронаћи и суштину свог живота - говорио је у једном од својих многобројих разговора за "Новости".

Свуда пођи, кући дођи. Сматрао је да је Србија по мери човека. Био је декан, почасни доктор и професор емеритус на Мегатренд универзитету у Београду, где је основао Факултет за уметност и дизајн. Од 2005. године предавао је и на Луксун академији лепих уметности у Шенјангу у Кини.

НИКОЛА КУСОВАЦ: СЛИКЕ ОБАРАЛЕ ЕНЕРГИЈОМ

ПОТРЕСЛА ме је вест о Шобајићевој смрти, али знам да он није заувек отишао, јер је његово дело остало са нама. Имали смо током деценија сложен однос, који се мењао. Наиме, када се појавио овде, дошавши из белог света, као амбасадорски син, написао сам један рђав осврт на његову изложбу. Потом сам се веома покајао, што сам јавно учинио у једном тексту, а онда и приредио изложбу његових радова у Народном музеју. Када сам у Великој сали поставио његових двадесетак слика и одмакао се мало да видим како то изгледа, умало се нисам срушио од енергије која је са њих зрачила. Она је била опипљива, њена природа није била само духовна, већ и телесна, од њене сам силине морао да седнем.

Учествовао је на преко осамдесет самосталних и око петсто групних изложби широм планете. Његова дела налазе се у тридесетак музеја у свету, а добитник је и многобројних награда. У Галерији "Комбанк дворане" у Београду 5. марта отворена је изложба његових слика, скулптура и видео-радова у којима ће поштоваоци моћи да уживају до 1. маја.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: БОГ МУ ДАВАО МАХА

ИЗГЛЕДА да корона има високе критеријуме и префињен укус, па узима све боље од бољега. Тако није могла мимоићи ни Милоша Шобајића, дивног уметника, јунака на овом свету. Он је ту авет игнорисао, па је услед њеног дивљања отварао изложбу на којој се грлио и љубио са својим пријатељима и поштоваоцима. Изгледа да је она то искористила и однела најкрилатијег сликара кога смо сада имали. На његовим великим платнима се види како му је Бог давао маха до последњег даха. Био је запажен у Паризу, а недовољно награђен у својој земљи. Није био једини сликар из куће Шобајића, али је пронео славу и својих предака. Прерано се заувек придружио великим српским сликарима, где му је било место и за живота.

Његове слике и скулптуре експресивне фигурације шаљу снажну поруку. Човек улетео у купатило, оклизнуо се, наступила је крвава експлозија, распрснуо се грудни кош, руке рашириле.

- Гине се, од брачног кревета, преко купатила, до нуклеарне експлозије. Од сунчане плаже, до атомског рата. И сваки кутак је место велике опасности. Права је уметност преживети - умео је да каже.

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ: НАЈВЕЋИ У СВОМ ДОБУ

МИЛОШ Шобајић био је један од највећих сликара нашег доба. Режисер једне сликарске драме, био је брутално безобзиран у свом сликарству. Сликао је човека који је генетски бачен у једну кармичку бујицу. Сликао је расечену утробу нашег времена. Проповедао је у властито име и истраживао поноре езотеријско-духовне интиме. Његово сликарство може се посматрати и као облик историјског доказа - наиме, посматрајући његове слике, истраживач-иконограф, као и обичан посматрач, доћи ће до потресних открића о нашем времену. У том смислу могли бисмо рећи да је Шобајић не само уметнички адвокат анксиозности данашњег човека, већ и антрополог у сликарском облику.

На његовим скулптурама живих боја, испружена рука показује правац, само напред, човека у раскораку, између овог и оног света.

МАНОЈЛО ВУКОТИЋ ИМАО ВУЛКАН У ГРУДИМА

КАКВО предсказање: Пре два месеца објавио сам Милошеву биографију: "Мојих девет живота", а већ од данас има и десети живот! Тих девет проживео је бурно и страсно, весело и победнички.

Имао је вулкан у грудима, далековиди сјај у очима, руке које од боје и гипса стварају свет победе, патње, труљења, јуриша, опомена, ватре, љубави... Волео је живот, од цвета до женске лепоте. Волео је српство више од савремене цивилизације. Пореклом из близине Острога носио је лучу вере као штит од светских безбожника.

Шобајић је редак сој људске тврдоће и нежности. Челично дете. Раскошног знања и неомеђеног интересовања, бујан, буран, имао је снаге за велике искораке. Правио их је и оставио. Широм света.

Можда би баш тако требало да изгледају надгробни споменици.

ЈАРМИЛА ВЕШОВИЋ: ЗВЕЗДА НА ПАРИСКОМ НЕБУ

ТУЖНА вест. Толики људи умиру од короне. Ова проклета болест ми редом узима пријатеље. Усуд је овог времена за који не знам како ће да се заврши. Милош је био звезда на париском сликарском небу. Пун енергије. Постигао је велики успех. Снага његовог сликарства остаје с нама, ако је то утеха у овом тренутку. Смрт није крај човека. Љубав остаје. Изјављујем саучешће породици и саучествујем у болу.

Распитивао се, из болничког кревета, док је још имао даха, како напредује књига о његовој мајци Мири, којом је хтео да је обрадује на јесен за њен стоти рођендан. Остаје, то, у аманет од великог дечака.