ИНТЕРВЈУ - Милан Циле Маринковић: Победио сам вирус корона, казну Божју

ЉУДИ, чувајте се! Будите дисциплиновани. Носите маску, држите дистанцу, не окупљајте се. Не сме да буде опуштања. Много је оних који свакодневно одлазе. Изгубио сам пуно пријатеља, Зорана Симјановића, Мишу Алексића, Тозовца, Чутуру, Војкана Борисављевића, Зафира Хаџиманова, Ивана Бекјарева с којим сам ишао у Шесту мушку... И много је оних других који се себично понашају као да се ништа не дешава. Није у човековој природи да се отуђује од ближњег, али данас не може другачије. И обавезно се вакцинишите!

Циле у свом атељеу / Фото Приватна архива

То, у разговору за "Новости", поручује бард српског сликарства Милан Циле Маринковић, који се и сам борио и изборио с опаком болешћу. У новембру и децембру прошле године лежао је на интензивној нези у болници на Бежанијској коси с обостраном упалом плућа. И стекао тешко искуство.

- Ова болест је божја казна! Сви смо негде грешили. Ово што уме да стоји у ваздуху чудо је невиђено. Много страха се увукло. Из свега овога треба да изађемо потпуно ослобођени. Промене набоље морају да дођу. Али, не верујем да ће свет после да буде исти. Људи ће морати мало да се замисле. Морамо више да ценимо слободу, пријатељство, природу, време. Речним коритима више не теку реке, него депоније. Депонија је постало много тога што чини живот и слику о њему.

* Шта вам је пролазило кроз главу у болници?

- Премотавао ми се животни филм, са самим собом као главним јунаком у трилеру. Стално су били присутни тренуци малог, па великог страха. То су моменти кад помислиш да можеш сваког секунда да нестанеш! А с нестајањем не нестаје човек, него, кроз његову призму, цео свет око њега.

* Уходали сте се, кроз живот, у сценарио болничког кревета и белих соба...

- Пролазио сам у животу кроз разне болнице и имао много операција. Овога пута, под сталном количином кисеоника, био сам у неком чудном полусну. Назирао сам око себе те дивне пожртвоване људе и жене, хероје, који су се, преда мном, у скафандерима, мењали на свака четири сата. Жагор, терапија, инфузија, смењивали су се као на филмској траци.

 

  Фото Приватна архива

* Опоравак тече пужевом брзином. Како сада гледате на свет?

- Имао сам невероватно велику жељу да се вратим у живот. Нисам одустајао. Као кад станеш пред бело платно, па не одустанеш. Не уплаши те празан простор. Обрадовао сам се, али нисам оздравио одмах чим сам се вратио из болнице. Овај вирус не може да се победи! Против њега мора стално да се бори. У међувремену сам се вакцинисао и ревакцинисао. Опорављање, на неки начин, још траје. То су мали помаци из дана у дан. Као кад сликам слику, а она полако одмиче. Наноси се слој по слој нове животне боје.

* Небо живота поново полако поприма експресионистичку ноту...?

- Болница се налази у природи и дрвећу. С моје десне стране био је огроман прозор кроз који сам могао да видим нестварну ширину природе и њено непрестано померање у време непогоде, кише и снегова. И огромну количину неба, ка коме је моје око увек било уперено. То је оно небо које се увек провлачи мојим сликама. Оно ме је и вукло напред, дало снагу да издржим.

* Све ово што живимо сте, на неки начин, већ раније осликали, после првих операција након саобраћајне несреће у младости?

- Сликао сам, тад, у радној терапији лекаре с маскама. Као да се поново враћа циклус Белих соба! У Клиничком центру се налази једна моја таква слика. Сва дешавања на њој су у погледу и очима.

* Корона није битно утицала на ваш рад. Гама је и даље оптимистична. Па, ипак...?

- Израз је остао исти. Али, појавило се мало више апстракције у позадини, у небитним дешавањима. Више се задржавам на суштини слике, онога што чини живот.

* Време тренутно проводите у Београду. Пред вама је предиван поглед на Каленића пијацу. Недостаје ли вам Париз?

- Имам привилегију да у животу имам два погледа са својих прозора. Пијаца је, тренутно, пуна вреве и живота. Ускоро ћемо у потпуно стерилни Париз и његове тренутно празне улице.

* Шта ћете прво да урадите када се свет буде вратио у нормалу?

- Попићу чашу вина у неком париском кафеу! На булевару Сен Жермен, на пример. Да густирам свакодневицу. Да се обрадујем обичном животу. И да отворим изложбу која је у Културном центру била планирана пре годину дана, па одложена због пандемије. На позивницама ћу само да прелепим нови датум.

* Има ли, уопште, више нормалног живота? Деца предшколског узраста данас цртају људско лице без уста, онако како га перципирају, због маске?

- Корона нам је ушла у свест. Променила нам је код. И морамо што пре из тога да изађемо. Покушавам да замислим своје слике са ликовима који више не говоре. Без усана које се померају не би имале шта да кажу.

* Црта и ваш трогодишњи унук Стефан, с мамом и татом Даницом и Филипом, дане пандемије проводи у Београду.

- Долази сваког дана. И то нам је лек. Има радни комбинезон, мали штафелај. Додајем му боје и четку. Увек хоће већу! Сликарски га усмеравам, цртамо заједно. Дедин сликар! Породица је увек, у свака времена, а нарочито ова, велика подршка.ж

Препоручујемо

Друштво

25 13

НОВОСТИ ОТКРИВАЈУ: Коме је све председник Вучић доделио одликовања за Дан државности

14. 02. 2021. у 08:00

Друштво

0 9

ГЛЕДАЈТЕ НАПРЕД, ГОРЕ НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ: Поруке Брижит Бардо, Ле Пена, Цилета Маринковића, Милоша Шобајића и Алекси Труда читаоцима "Новости"

03. 01. 2021. у 09:00

Београд

0 1

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СЛИКА МОМЕ КАПОРА: Београђани свих генерација заустављају се испред ремек дела чувеног сликара (ФОТО/ВИДЕО)

17. 04. 2021. у 12:02

Култура

0 6

ПОЗНАТИ СЛИКАР У БОЛНИЦИ: Шобајић позитиван на корону

04. 04. 2021. у 20:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације