ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Метафизичко путовање ка себи од себе

ТЕКСТ "Орландо: Биографија" Вирџинија Вулф (1882-1941) посветила је својој интимној пријатељици, Вити Саквил-Вест, иронично романсирајући њена животна збивања и карактерне особине.

Новости

Од тада, овај животопис, различит од поступка тока свести, који практикује Вулф у својим романима ("Госпођа Даловеј", "Ка светионику", "Таласи"...), изазива полемике. Орландо, младић/девојка су етерични, о њима се говори, њих обожавају, а да они готово и не учествују у томе. Младић Орландо се, после седмодневног сна буди - као девојка Орландо. Бајколики свет чини афективни живот Орланда и карактерише га. Пер Гинтов сродник, Орландо, требало би и да заврши у далеким сферама, које не знају за људске вредности, као ни за муке физичког бивствовања... На том месту, на самом крају представе (која траје неоправдано дуго, око два ипо сата), Горан Ферчец даје реч главном лику, да проговори о последњем столећу, у Орландовом триста година дугом животу (што је очигледан мотив вечне младости и вечног живота).

Бојан Ђорђев се, са сарадницима (Тања Шљивар, драматизација и Горан Ферчец, завршни Орландов монолог) одлучио за еклектику. Леп у својој колоритности (костим Маја Мирковић), поигравајући се, прилично успешно, исмевањем конвенција, као друштвених, тако и уметничких (у романима поготово), иронични филозофски животопис двополног Орланда се, ипак, загубио у претераном инсистирању на форми, што је својеврстан парадокс, у односу на намеру (пут ка себи од себе), са којом је текст написан. Није случајно што га је Роберт Вилсон видео као Орландову монодраму - својом двополношћу овај "јунак" (био би у пикарском роману, који се такође иронзира) настоји да спозна свет у његовој свеукупности, мушкој и женској. Та иронија унутрашњег погледа, јасна нит личног Орландовог доживљаја, лажни историцизам, збегавање коначних животних и моралних избора - разводњени су насилним увођењем ововремених чуда, мобилних телефона и ролера...

На крају, када на мапирање Орландовог унутрашњег света ствараоца, писца поеме "Храст", насељеног маштовитим, невероватним ликовима, као материјалом за стварање, "падне", са позоришне рампе, монолог "Столеће", гледалац је збуњен. Немајући могућност да се врати на текст, да га прочита и доживи вишеструко, бива уведен у Орландову контемплацију, која је сушта супротност његовој разиграности маште, дечјој суровости двополног "евримена", персифлажи историје света и жанрова...

Фигуре, које, дивећи се Орландовој универзалности, жале за овоземаљским изгубљеним дивотама - Краљица Елизабета (сликовита Александра Николић), Руска принцеза Саша (етерична Калина Ковачевић), Ник Грин, Песник (ефектан Никола Вујовић), Румунски надвојвода/надвојвоткиња (сликовит Зоран Ћосић), Турски љубавник (духовит Павле Јеринић), Циганин Рустем (егзотичан Милош Ђорђевић), Мадам ди Дефанд (необична Вања Ејдус), Проститутка Нели/Краљица Викорија (упечатљива Сена Ђоровић), завршним Орландовим монологом бивају скрајнуте, јер се он односи на последње столеће. Вулф свој путопис завршава тачним датумом, године 1928.. Зашто би се проширивала та детерминисаност?

На осамдесетогодишњицу одласка величанствене Вирџиније Вулф, добили смо занимљиву представу по мотивима њеног "Орланда", а да га нисмо видели заиста протумаченог на сцени.

Перспективни млади глумци, Драган Секулић и Ива Милановић (наизменично у улози Орланда и Мармадјука), без напора и импресивно су ушли у сложену структуру врхунске литературе и аутентичну истинитост позоришног израза.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације