ПИСАЦ КОЈИ НЕ УМЕ ДА ПИШЕ: Нове речи су биле у тоталној свађи са старим

МИСЛИМ да сам вам већ рекао да мрзим свој посао. Стварно га мрзим. Онако искрено, без задршке и фолирања.

Фото Архива

Има људи који кажу да мрзе свој посао, а у ствари га воле или им је подношљив. Иду на тим-билдинге и позивају колеге на дечје рођендане.Ја свој мрзим. Увек кад кренем пут Новог Београда, у желуцу осетим камен. Неки умиру од камена у бубрегу, ја ћу од камена у желуцу.Требало је да будем писац, и то сам већ напоменуо.Штета што нисам јер сам стварно добар писац.

Не кажем то зато што сам ја у питању, већ што је заиста тако.Али имам један практичан проблем.Не умем да пишем.Знам да звучи као јефтин штос, али није. Сјајан сам кад треба смислити причу, формирати главне ликове, развити заплете и све друго. Требало би да завирите у моју главу па бисте видели да не претерујем, од неких дијалога бисте се упишали од смеха.

Уживам сурфујући по томе што сам у својој машти створио, понекад проведем и читаво поподне уроњен у тај океан оригиналности.Међутим, кад покушам да запишем то не личи ни на шта. Једноставно не умем да ту величанствену причу пренесем на папир, у мојој глави је све занимљивије, упечатљивије и ако хоћете, паметније.Не знам зашто је тако.Уредник коме сам показао свој први рукопис, рекао ми је да можда имам ограничен фонд речи и да би требало да га проширим. Како се проширује фонд речи, питао сам. Мораш више да читаш, одговорио је.

Али ја нећу да будем читалац, већ писац, рекао сам. Уосталом, завршио сам светску књижевност и мислим да сам сасвим довољно књига прочитао, ако прочитам још неку могао бих да потпаднем под нечији утицај, а то не желим.Не знам онда, слегао је он раменима, а ја сам отишао у књижару и купио Велики речник српско-хрватског језика. Неко време сам марљиво учио нове речи и трпао их у свој фонд. Био сам мало скептичан у ту методу, јер сам већину тих речи знао одраније, можда их нисам баш користио, али сам их знао. Када сам закључио да сам овладао довољним бројем нових речи, сео сам и изнова покушао да генијалност из моје главе спустим на папир. Није успело, нове речи су биле у тоталној свађи са старим.

Старе речи су се буниле јер су им нове заузимале место и покушавале да сасвим их истисну. Нове су се преко реда убацивале између старих и све више освајале простор. Водила се битка као између америчких домородаца и досељеника са "Мејфлауера".Пожалио сам се уреднику, а он је рекао да је у мом рукопису одмах приметно присуство нових речи, али да се прича негде изгубила.

Опсовао сам га баш гадно и заувек престао да пишем. У ствари, не баш сасвим, једно време сам записивао све што ми прво на падне на памет, надајући се да ће од тога да испадне ако не баш роман, оно бар прича.

Онда сам сазнао да је Вуди Ален урадио нешто слично у својој збирци "Нуспојаве" и страшно сам се изнервирао. Много мрзим кад неко смисли нешто генијално пре него што сам ја исто то смислио. Тај ружни Јеврејин смислио је довољно генијалних ствари, није морао баш и ову.Тако сам одустао од писања и бриљатне романе стварао само у својој глави. Једно време сам се носио мишљу да нађем стратешког партнера, неког писца који уме да пише. Ја бих му диктирао оно што је у мојој глави, а он би записивао, са свим тим придевима и китњастим описима и осталим срањима. Књигу бисмо потписивали заједно као Иљф и Петроф.

Онда сам од тога одустао и размишљао да конкуришем за чланство у Удружењу књижевника Србије. Усмена књижевност требало би да има исти третман као и она написана. Уосталом, познавао сам човека који је без иједне објављене књиге био примљен и једно време био цењен као угледни књижевник. Онда је направио грешку и објавио своју прву књигу, која га је раскринкала као тотално неталентованог.Ја нисам имао намеру да упаднем у ту замку.

Наставио сам да пишем само у својој глави и складиштим написано у виртуелну меморију. Умео бих данима да не радим ништа друго. Милица би препознавала мој креативни занос и није ме прекидала. Али нећемо о Милици, не пада ми на памет да вам је поменем икада више.

(Одломак из романа "Да је боље, не би ваљало", у издању "Лагуне")

Препоручујемо

Култура

0 0

ДВА КРИЛА ПОЕЗИЈЕ: Савремена масовна култура, која је каткад забавна и није увек штетна, ипак не зна до краја шта је духовни живот

23. 03. 2021. у 19:19

Култура

0 0

НАШЕ ЛИНИЈЕ ДУШЕ: Због чега, уопште, цртамо? Вероватно због тога да оставимо траг о себи и свом постојању

16. 03. 2021. у 19:18

Култура

0 0

ОЧАРАВАЈУЋИ БУЛЕ: Не би био Миодраг Булатовић онакав какав је остао запамћен да се није и "из гроба насмејао", и то Хашком трибуналу

09. 03. 2021. у 19:22

Култура

0 1

НАЈТЕЖИ ЈЕ БОЛ ДУШЕ: Поље патње због љубави је широко и разнолико

02. 03. 2021. у 17:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације