Култура

ИНТЕРВЈУ Вања Ненадић: Живим како ме је упутило срце

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

21. 03. 2021. у 16:28

НЕДАВНО је завршена прва сезона једне од најгледанијих домаћих серија, "Тајне винове лозе", и већ се нестрпљиво очекује нових 36 епизода. Посебну пажњу милионске публике привукла је глумица Вања Ненадић.

ИНТЕРВЈУ Вања Ненадић: Живим како ме је упутило срце

Иако већ позната, пре свега по серијама "Бисер Бојане", "Комшије" и "Тајкун", Вања је као Ања у "Тајнама винове лозе" била уверљива и лепотом и бритким умом и харизмом. Ова Сомборка однедавно је стални члан Београдског драмског позоришта, и још је 2017. као Лола у "Бисеру Бојане" показала да је наша глумачка сцена добила нови бисер.

- Иако ће на улици људи сада да ме препознају као Ању, улога Лоле ме је обележила за цео живот. Била је то моја дебитантска рола на филму и прва награда. Због лика Лоле савладала сам црногорски изговор, што ми је било посебно занимљиво. Веома ми је важно да увек пред собом имам и приватни и уметнички изазов, да покажем нешто другачије и да трагам за новим глумачким средствима. Привилегија за мене, као младу глумицу, јесте што сам у позоришту и што имам прилике да улазим у различите улоге и радим у неколико пројеката истовремено. У театру сам се бацила у ватру и избрусила бар почетни део глумачког заната. С временом се ту кристалише који су ваши афинитети - каже за "ТВ новости" Вања Ненадић.

* Многи гледаоци су коментарисали да би Ања тек требало да сазна ко је и шта ће са животом. Да ли је на крају успела да уради шта је требало?

- Као сви студенти који су завршили факултет, она има потребу да добије све и одмах. Када се вратила са студија у Паризу, Ања се под бременом успешних родитеља и породичне фирме суочила са животом одраслих. Врло брзо је увидела да не иде све баш онако како је замислила. Уз све то, Ања има и породичне проблеме и тајне. Били су то дани када се челичила. До краја сезоне нашла је начин да ојача.

* Ања је схватила да прављење вина не подразумева само уџбеничку теорију, већ и да се морају осетити душа лозе и грожђа?

- Свесна је тога од почетка, али у младалачким годинама јача је жеља за доказивањем. Производња вина није акценат серије, али јесте једна од тема. Понешто сам о вину знала, али не и колико је то широка тема. Зато ме је заинтригирала.

* Као што кажете, није вино у фокусу него људи и односи међу њима. Може ли се рећи да су љубав, вера и нада основни мотиви ове серије?

- Серију, као и живот, чине и црно и бело, и добро и зло. Увек имамо две стране медаље. Неко више нагиње једној, а неко више оној другој. Како људи, тако и ликови и сама прича. Као гледалац сам навијала да љубав победи и сигурна сам да хоће.

* Снимање "Тајни винове лозе" било је прекинуто, а карантин сте провели са породицом у Сомбору. Како вам је било када сте поново били међу својима?

- Најдрагоценији период "корона - паузе" био је управо тај када сам се вратила у кућу родитеља. Ни сада не знам да ли је "моја кућа" у Београду или у Сомбору. Још од завршетка средње школе нисам провела толико времена у родном граду и са породицом. То ме је вратило на "фабричка подешавања" и подсетило шта је заправо најбитније, а то је породица. Потрудићу се да сама себи обезбедим опет такву паузу у родитељској кући.

* У том граду стекли сте пријатеље за цео живот и успомене иза сваког ћошка. Да ли сте освежили сећања?

- Са људима са којима сам одрасла, као што је мој колега и велики пријатељ Славен Дошло, обилазила сам места где смо пре десетак година проводили време. Сомбор је дивно место за одрастање. Веома је безбедан, или ми макар тако изгледа у Београду. Када бих стварала породицу, а надам да ћу у скоријој будућности, волела бих да то буде у граду попут Сомбора. Када размишљам о породичном животу у Београду, ухвати ме паника како све то може да изгледа. У Сомбору, поред тога што имате времена за све, природа је дивна, а културна понуда је озбиљна. Сомборци се труде да све то очувају.

* У сомборском позоришту сте проводили дане, а највише у драмском студију Олгице Несторовић.

- Увек ми је веће задовољство причињавало да одем у позориште да гледам представу, будем разводник и тамо се дружим него да изађем у град. Сада играм са Олгицом, и посебан доживљај ми је био када сам стала на исту сцену са идолима које сам пратила као мала. Нисам чак ни размишљала "како би било..." јер је деловало немогуће да се деси. Жеља да једном будем то што су они, изгледала је далека и неостварива, а за коју годину сам се нашла са њима на истим даскама.

* Нисте само на даскама стали поред глумачких идола, већ и пред камерама. Са киме вам је било посебно узбудљиво да делите кадар?

- Веома ценим сваки моменат када радим са старијим колегама. Највећи разлог што сам играла у серији "Комшије" била је Милена Дравић. Било је стварно невероватно. Остварење сна било је већ то што сам била са њом на сету, а камоли да делимо кадар. У серији сам играла строгу адвокатицу, и касније, када сам погледала шта смо урадили, приметила сам да у сценама са Миленом уопште нисам могла да сакријем одушевљење. Имала сам благи осмех све време док гледам у њу, што се потпуно коси са оним што је требало да одиграм. Једноставно, нисам могла да се савладам.

* После Сомбора, а пре ФДУ, уследио је Нови Сад и једна година студија српског језика и књижевности. Који писци су утицали на вас?

- Моји почетнички кораци били су врло расејани. Завршила сам средњу економску школу, спремала сам се за економски факултет и хтела да се окушам на глуми када је већ волим и када сам толико дуго ишла у драмски студио. Доспела сам у ужи круг и схватила да је глума мој пут. Уместо економије, уписала сам српски језик и књижевност, јер су сродни ономе где се упутило моје срце. Током средње школе и студија волела сам да читам Мешу Селимовића, Ернеста Хемингвеја, Милана Кундеру и Хермана Хесеа.

* Са којим ликом из књижевности сте се емотивно поистоветили?

- Када смо на факултету радили Шекспира, тумачила сам краљицу Маргарету из "Ричарда Трећег". Било ми је инспиративно да је играм и још се сећам унутрашњег осећаја на сцени и после наступа. То трајно помути разум. Ако постоји Аристотелова катарза, за мене је то био тај тренутак. Још тада сам пожелела да тумачим и Леди Магбет. Сада се чак осећам недостојном да кажем шта бих хтела да играм. Свака улога пронађе глумца баш у тренутку када треба.

* У првој насловној роли у позоришту заиграли сте у "Избирачици" Јане Маричић. Знамо која је потка приче, али колико је младом глумцу допуштено да се "фемка"?

- Сви смо у неком животном тренутку мање или више близу руба егзистенције. За младог глумца жељног игре свака улога је лекција. У позоришту нема потребе много да се бира јер је све велика школа. Остало зависи од личних афинитета, срца и стомака. Има нешто што никако не бих могла да играм. Нема пара ни било чега другог што би ме привукло да такво нешто урадим. Најбитније је да сачувамо унутрашњу чистоту и да се клонимо свега за шта мислимо да може да је упрља. Као и свега што на било који начин вређа етничку, моралну, расну, националну и сексуалну припадност. Наравно, ако се негде уметнички не препознам, мислим да је фер рећи "не". Важно је да глумац сам за себе зна шта може, шта је за њега и шта му је изазовно.

ГЛУМА ЈЕ УЧИНИЛА ДА СЕ ИЗНОВА БУДИМ

* ШТА вас радује у глуми поред изазова да нешто ново савладате?

- Глума даје целокупан смисао мом животу. Често се осећам изгубљено, али у глуми се увек пронађем. Она је велики покретач за мене и приватно. Тешко ми је да разграничим где је приватни живот, а где посао. Велика је привилегија што могу да живим од глуме, коју страсно волим. Глума пружа огромно поље за истраживање и игру. Стално се играмо - озбиљније, растерећеније, смејемо се, плачемо, али никада није монотоно. Глума вас тера да "копате" по себи и другима, да примећујете предмете, односе, природу, енергију... Престали смо да се чудимо, што није необично када нас ухвати брзина живота, па заборавимо да приметимо дрво, парк, небо, залазак сунца и све остало. Глума ме је натерала да се изнова будим, да преиспитујем и себе и своје односе са другима. Глумац је стално у племенитим потрагама. Не треба заборавити да је живот леп и да нуди толико могућности.