ИНТЕРВЈУ Никола Завишић: Реалност је данас највећа илузија

ШИРОК је распон редитељских "захвата" Николе Завишића: опробао се готово у сваком београдском позоришту, жанру и форми, радио у земљи и иностранству, потписивао драмске и луткарске представе, савремену руску драматургију, антику (Аристофан) и класику (Шекспир, Чехов, Ибзен), па и "вампирске симфониније" - како гласи поднаслов његове представе "Сава Савановић".

Фото Ж. Јовановић

За свако извођење сам осмишљава дизајн светала, али и за двадесетак туђих представа, од Србије до Холандије. Недавно је, у складу са околностима, обукао и глумце и публику у скафандере ("Као да крај није сасвим близу" у Битеф театру), а сада је спреман за нове "Позоришне илузије" (по чувеном комаду Пјера Корнеја), чија је премијера била заказана за 19. март у Народном позоришту.

Цео ваш опус је велика позоришна илузија. Хоћете ли и овај комад "учитати" у наше време?

- Апсолутно, свесно идемо ка томе. Од самог почетка је јасно да је у питању генерална проба за представу, коју на сцени редитељ и главни глумац Никола Вујовић управо изводи, пред публиком. Тај контакт глумаца међу собом, са свим још неисправљеним грешкама, њихова комуникација с гледаоцима и другим димензијама, у неком метафизичком, поетском смислу - врло је шаролика и занимљива игра. Публика глуми публику, и то је још једна илузија - објашњава Никола Завишић.

Још се сећамо чувених "Позоришних илузија" Слободана Унковког у ЈДП, деведесетих година. Колико се свет (па и позоришни) од тада променио?

- Од тада се све променило. Нема ничег што би могло да повеже те две тачке у времену и простору, осим тог наслова и Корнеја. Није се променило само време (које се мења константно), век и миленијум, него комплетна епоха. Оне "Илузије" су биле на почетку једне страшне пропасти, ратова око нас, сиромаштва и, при- том, све се дешавало у аналогно доба. Без свих убрзања с којим данас комуницирамо. Дакле, време аналогне тишине и ратне психозе. Представа је служила као излаз из тога, као сламка духовног спаса за нас који смо је гледали. Ја сам је гледао бар шест пута! И сваки пут поново занесен тим барокним Корнејевим лудилом које је Унковски с генијалним глумцима успео да пренесе.

А данас?

- Данас је време шизоидно на други начин. Оно је био почетак наше пропасти, а ово "хвата" тренутак краја, тако да је у том смислу представа апокалиптична. Окружење је такво.

Представа је о нервном слому, паду система (уметничког, вредносног, смисленог) који покушавамо вештачки да одржимо у животу. Наш одговор је садржан у промењеном петом чину који смо "обестекстили" и направили неку врсту менталне слике с музиком. Једна потпуно исконструисана ситуација идеалног бега у паралелну димензију у којој је све далеко нежније, без свакодневне муке и патње.

Која је највећа илузија коју живимо?

- Реалност, пошто она не постоји. Ми смо је исконструисали, приморани да верујемо у нешто. Али, ако човек створи сопствену реалност, онда му уопште није потребно да верује у оно што гледа око себе... Све зависи од тога колико си способан да владаш собом и својим животом. Мислим да сваки човек има потенцијал да пробуди алхемију сопственог функционисања. Ја имам своја правила.

Фото Ж. Јовановић

У чему је штос?

- То је, просто, креација. Ми не знамо зашто смо ту. Довољно нам је, као и пећинским људима, да се прехранимо, да имамо где да спавамо, да нам буде топло и да се размножимо. Али, ако се изузмеш из тога и кажеш "чекај, хајде да видим шта ја хоћу, имам ли ја неке жеље, идеје, шта ме чини срећним" - једини прави начин трошења времена је да се опустимо, уживамо у сваком свом идејном тренутку, макар био и погрешан. Ширити добро и љубав међу људима, без обзира на све разлике. Намерно правити позитивну атмосферу. Ја то радим где год да стварам: у Тузли, Краснојарску, Берлину, Прагу, Тершелингу, Београду, Ужицу - где год. Тако заједно стварамо нови језик који ће да нас сачувати од сивила реалности, кризног штаба, нових мера. Имам луду срећу да у ово грозно доба радим пројекте који ми се свиђају.

И у позоришту су илузије последњих месеци другачије него у нормалном времену?

- Најопасније што би сада у театру могло да се ради је нешто окоштало, "монументално", споро и неживо. Јер, убрзањем протока информација у овом, дигиталном времену, променила се и перцепција гледалаца. Све "устајало" веома тешко може да продре до публике, осим оне интелектуалне. Брзина рада мозга (односно "процесора") много је важна, људи могу да перципирају много више него раније.

ПРОБА "Позоришне илузије" , Фото Народно позориште

Како ће се пандемија одразити на наше процесоре?

- Сви су на крају живаца. И глумци су током процеса доживљавали ломове, морао сам некако да све испоштујем. Дешавале су се и неке приватне ствари, људи нису могли да контролишу оно што им се дешава. А то за оне који нису спремни да се прилагоде новонасталим околностима, може да буде врло стресно. Велики је проблем што су сви веома измучени, на крају нерава, уплашени, са осећајем неизвесности шта ће бити. Заборављају да, у ствари, никад у животу не знамо шта ће се десити и без пандемије. Јер, и добро и лоше се обично догађа изненада... Требало би се примирити, осетити мир у себи. Није то лако. Ипак, ја говорим из позиције човека који нема сопствену децу и друге обавезе осим уметничких, што је нека врста луксуза. И зато, у овом тренутку имам доста среће.
 

Препоручујемо

Култура

0 0

БЕЗ ГЛУМАЦА, ЗА САМО ПЕТОРО ГЛЕДАЛАЦА: Комад Маје Пелевић "Као да крај нијени сасвим близу" у Битеф театру три вечери заредом

15. 01. 2021. у 07:45

Култура

0 0

ПРЕДСТАВА ЗА ПЕТОРО ГЛЕДАЛАЦА: Комад „Као да крај није сасвим близу“ Маје Пелевић премијерно у Битеф театру

08. 01. 2021. у 15:38

Култура

0 0

ПОЧЕЛЕ ПРОБЕ "ПОЗОРИШНИХ ИЛУЗИЈА": У Народном позоришту представа Пјера Корнеја

28. 12. 2020. у 17:20

Култура

0 1

ТРИ ПРЕМИЈЕРЕ „ДЕОБА“У Грачаници, Нишу и Новом Саду публика ће први пут гледати чувено дело Добрице Ћосића

03. 03. 2021. у 17:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације