Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Револуција која хода

Драгана Бошковић

11. 03. 2021. у 13:11

РОЂЕНДАНСКОМ представом "Секс-уметност-комунизам", Битеф театар је обележио тридесет другу годишњицу постојања.

Пандемијска криза није умањила актуелност политичких и личних теорија Маргерит Дирас (Владислава Ђорђевић), Оскара Давича (Славен Дошло) и Пјер Паола Пазолинија (Милош Тимотијевић), које је Бојан Ђорђев окупио на сцени, да проговоре и још једном проживе познату инверзију, "Баук Европе кружи комунизмом". Док је баук комунизма кружио Европом (Маркс), отпор тоталитарним идејама је био легитиман, и, упркос жртвама, романтично прогресиван. Данас либерални капитализам, потрошачко друштво, саму идеју једнакости и левице употребљава у парадоксалном значењу: једнакост у потрошњи, све је роба и свако је купац. Тржиште идеја је постало пасе.

О три револуције у двадесетом веку, уметничке авангарде, комунистичкој и сексуалној, готово је немогуће говорити у истом контексту, јер је сам појам авангарде сувише општезначан (радикално рушење старог, зарад успостављања новог) да би природно објединио тако суштински различите услове и мотиве за настанак сваке од њих. Бојан Ђорђев је, у стилу покрета којем је један од оснивача, "Теорија која хода", акценат ставио на исказе, више него на драмско тумачење три борца за равноправност, субверзивно сексуалне Дирас, сладострасног револуционара Давича и аутентичног левичара, "неприлагођеног" грађанским конвенцијама, синеасту Пазолинија. Њих "пропитују" и учествују у њиховим наративима они који су природно млади "буревесници", Тамара Пјевић и Ђорђе Галић.

Представа Бојана Ђорђева прилази врло близу садашњици, она се бави и детронизирањем и сурвавањем у бесмисао књижевних награда, као и људском и стварном, друштвеном бедом данас и овде. Да би представа задобила позоришно рухо, премештају се и ваљају аутомобилске гуме (повратак у будућност?), све троје авангардиста сликају једну слику, пуну боје крви и љубави, са смртоносно црним оквиром (уметност авангардног израза?)
Многа питања покреће представа "Секс-уметност-конунизам", али, као сваки work in progress не даје одговоре, мада нуди препоруку за еманципацију и освешћење.

На трагу Ервина Пискатора (1893-1966, политичке идеје на рачун естетике представе), "Секс-уметност-комунизам" има потенцијал да се настави у истоимено истраживање сваке уметничке, моралне или политичке кризе као такве. Увек ће бити неопходна радикализација прекида са старим, да би се на рушевинама успоставило ново, које ће, нажалост, убрзо постати старо и проблематично. То би био логичан ток развоја друштва, када, како сведочимо, не би, упркос променама, увек остајало исто. Или горе и од тога.