AНЂЕО БОЛА: Трагични одлазак Милана Ненадића и Илеане Урсу

ОТИШАО је Милан Ненадић. Са својом Илеаном Урсу. Изненада. Трагично. У болу. Био је богомдани песник.

Фото Г. Шљивић/приватна архива

Редак је пример песника стилски тако избрушеног и дотераног израза у савременој српској поезији. Истанчан мајстор везаног стиха, артифицијелни чувар традиције. Мајстор заната.

Где год да је градио, дубоко је засецао, темељно клесао, мајсторски цизелирао. Ненадић је био песник из горког обиља личног удеса, дивљег канона историјског искуства, звездарних образаца светске и националне поезије.

Милан Ненадић је све друго само не скрушени ходочасник стиха. Његова поезија је еруптивна, силовита, дивља. Ненадић је покајнички хулитељ канона. Богохулни верник и раскошни патник. Поникао из трозвучја митског, историјског и националног, утројен у породичном, завичајном и личном.

Бол је средишње име Ненадићеве поезије. Готово као ендем, бол се шири свим слојевима структуре, свим тематским круговима, свим версификацијским и стилско-језичким валерима и песничким сликама вишедеценијског певања овог, по много чему уклетог, понорног песника.

Читајући његову поезију, пред нама искрсавају најскупље и најсветлије епске и лирске опоруке његових духовних предака и савременика: Вишњића, Његоша, Лазе Костића, Вука, Бранка, Змаја, Миљковића, Бране Петровића, Рајка Петрова Нога и др.

Брига за судбину национа који нестаје, који се осипа, урушава и поништава откидајући крвљу стечену својевину од самога себе, који прождире своју националну супстанцу, као сопствени накот, једна је од основних линија овог певања. Од "Осветне маске", у слободном стиху, до изванредног сонетног "Венца за Гаврила".

Поезија Милана Ненадића опора је, тужбаличка, а опет светла. Најфреквентније лексеме ове поезије су врисак, освета, вук, куршум, глад, бол, а главни њен атрибут ускочки.

Ускочки циклус судбине, у коме се песник обрео, наслеђем предака, међу љутим Крајишницима и несмиреницима на вечито голој и врлетној крајини живота, језика, нације, Бога, традиције: "У детињству нисам много знао, / А немир је био много већи, / Несвесно сам на вас подсећао / И хтео се баш тога одрећи. ("Ускочка песма")

Ненадићев песнички свет је свет са границе. У њему "јесен таложи лишће на летње рукописе". Гасе се и затиру огњишта, у успоменама. Свет је на путу. У егзилу, у избеглиштву. У одласку: "Бацам земље преко жара, / Сипам воде. / Дошло време, кућо стара: / Да се оде".

Са деценијама несрећа и ратова крајем 20. века овај српски "анђео очајања" пева све више о земљи које је све мање. Од Грахова остаје "мртво слово" ("Босанско Грахово"). Потиру се и бришу границе земље, језика, историје. "Ових људи и земље ове" ("Камење, трње, осињаци").

Ненадић зна: "Тајна Речи тајна је света" ("Дневно светло"). Његов стих се креће од ефектног афоризма ("Из човека, кроз пакао жене - / Дошао сам до оваквог мене" - "Модре електроде") до сложеног ламента над удесом човекова постојања.

Ненадићев ђаво је кочоперан, "млад изнова". Ђаво у материји, пропадљивој, несветој, у чулној материјалности. У "лудој кући" историје, профане забаве, јефтиног живота.

Потрага за лирском невиношћу и детињством света, у личној сфери певања, маестрално се оваплотила у "Писму кћери", или пак "Писму сину", једној од најтананијих песама мајстора (ди)стиха: "Хладне су ми руке, празне, одузете - / А тако бих те загрлио, дете."

Узрастање поезије је поништавање песника. Тај антрополошки песимизам, то стално кљуцање у отворени живац бола у нихилистичком поимању човековог посланства у свету и животу, мало где је тако запаћен као код Милана Ненадића: "Ево гуке коју зовем лице, / Ево срца, ево пепелишта, /Ево главе - празне звездарнице, / Ево мене, ево страшног ништа".

Отишао је Милан Ненадић. Са својом Илеаном Урсу. Трагично. У болу. Како је ваљда једино и могао. Нека му је лака песничка земља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације