ЗАВЕРА НА ЕЛИТИСТИЧКИ НАЧИН: Како су у СКЦ протекле Прве године Филмфорума и проширених медија

НАСТАО на крилима превратничке осећајности у побуни студената 1968. године, београдски Студентски културни центар врло брзо је изнедрио идентитет слободне универзитетске сцене широког обзорја и захвата.

Том Луди, Стив Васерман, Ханс Јирген, Душан Макавејев, Форд Копола, и Вернер Херцог

Његова узбудљива повест почиње бурне 1968, када је држава чинила све да некако умири усталасани студентски Београд. Дом Удбе (званично име Дом културе НХ "Пане Ђукић-Лимар", који је радио у згради негдашег чувеног Официрског дома, једне од култних знаменитости престонице у ХIХ и ХХ веку) био је већ расфирмиран, будућу да је виоску заштиту изгубио после пада Ранковића, три године раније. После јуна 1968. одлучено је негде у врху државе да здање буде предато на управу студентима, да се ваљда ту сместе разна студентска друштва, све сасвим на брзину и без јасне концепције (сећам се да сам у првом просторном плану СКЦ-а нашао и простор предвиђен за клуб филателиста!). Био сам на завршној години драматургије када сам на једном од наших "акционих одбора" сазнао да је зграда предата студентима Београдског универзитета. Без икаквих даљих детаља.

Једног дана, крајем 1970. дође у редакцију "Видика" Спасоје Паја Грдинић и пита ме да ли бих преузео уређивање филмског и позоришног програма Студентског културног центра. Морам да признам да сам тада први пут чуо за ту установу. Кажем да не знам а он ме одведе код Петра Игњатовића, тек именованог директора ове инстутуције. После разговора са њим донесем доста амбициозан и сасвим нереалан програм и он буде одмах - прихваћен. Није прошло много и ето нас у новом, тек адаптираном и још неотвореном СКЦ-у, бившем Официрском дому, бившем Дому Удбе, кога су неупућени звали и Студентски дом "Пане Ђукић". Били су ту, осим Игњатовића и Грдинића, још и Дуња Блажевић и Предраг Драгић Кијук, први, новопечени уредници програма, који још није постојао.

УНУТРАШЊОСТ зграде оставила је на мене моћан утисак. Од мог последњег боравка у њој, све се изменило. Руинирани и лоше одржавани Дом синуо је новим сјајем: све ново, све бљешти... Свечана сала у кристалу нарученом из Беча, просторије зрачне и веома комфорне... Дограђен, у делу негдашње баште, читав нови анекс зграде, са дансингом и великим рестораном, које смо одмах претворили у камерни театар и књижару стране књиге. Наручена ганц нова опрема из иностранства, али доста офрље, без дугорочније идеје и система.

Питам шта ћемо, а Игњатовић се задовољно смешка.

Година 1968. створила је на Универзитету једну активну интелектуалну мањину која се окупљала око листа "Студент" и часописа "Видици", два или три студентска позоришта и једног филмског клуба, ако се изузму бројна културно-уметичка друштва, где се углавном играо фолклор и певали хорови. Та малобројна, али борбена групација била је надахнута различитим изворима тадашње европске и светске културне сцене. Уз левичарску фразеологију увезену са Нантера и углавном лева политичка убеђења, владао је у њој дух неконформизма, отпора сваком естаблишменту и клишеу. Стилови радикалне воље тражили су одлучно напуштање свих, нарочито културних стереотипа. Ни још сасвим изграђени, ни опредељени, били су то весници алтернативе, која ће се, средином седамдесетих, појавити на нашем културном обзорју. Све је то морало бити некако субверзивно и ексклузивно у односу на официјелну културу. Нису се прихватали њени потрошени концепти, стари системи вредности. Морало се тражити изван оквира. Откривати иза познатог. Често и дозвољеног.

Ето, у таквом штимунгу ушли смо за Нову годину 1971. у кућу са најстаријом ексклузивном и субверзивном традицијом у Београду, која сеже до окупљања завереника и Мајског преврата, са убиством последњих Обреновића. Мала историја завере наставила се у нешто другачијем виду.

Жика Павловић, Љубиша Ристић, Лазар Стојановић, Александар Петровић, Желимир Жилник, Душан Макавејев

КОНЦЕПТ на коме смо од почетка радили био је сасвим ексклузиван, елитистички, иако се нешто тако није смело признати. У извесном смислу и заверенички. То су врло брзо осетили и наши комесари. И сами збуњени и дезоријентсани успоном и затим наглим падом "либерализма" у српској политици, стално су гунђали, стално су нам ударали пацке да смо затворени за широке студентске масе, да то што радимо није култура младих, да се бавимо прозападним, новолевичарским и, богами, сумњивим пословима и да, ако тако наставимо... У суштини, нису нам могли ништа. Мале празне пушке личиле су на велике, које су узалуд махале. Велики обрачун био је тек на помолу и још се није знало ко ће победити. Штампа нас није нападала, али нас је ледено игнорисала.На телевизију нисмо имали приступа, поготово од кад смо из Париза у Београд довели "герилску телевизију" Џека Мура и групе "Видеохедс", а на врх Београђанке хтели да поставимо антену, која би емитовала алтернативни тв програм из СКЦ у радијусу од дванаест километара! Вукос је полудео и тражио да нас све похапсе. Нисмо уопште имали икаквог савезника, осим оног аписовског "таласона", који се пробудио и почео да уређује кућу.

Унутар зграде дисали смо слободније. Осећање културног гета давало нам је неку парадоксалну снагу, Упркос свему, радили смо оно што смо хтели и умели. Били смо у некој врсти вакуума, између оног што је заувек пролазило и оног што још није дошло. Сада схватам да је тај празан простор, у који смо заједно упали, био наша огромна предност.

Ипак, мора се рећи да је нарочиту заслугу за све ово имао Петар Игњатовић, први директор СКЦ.

Заиста, да би била истинска култура мора бити елитистичка и персонална, а сви концепти тзв. "културе за народ" пропадали су на овом питању. Није народ језгро културе, већ њени ствараоци и то само најужи круг одабраних, који вуче и гура, који се не мири, не губи дах и наду, који доследно верује у себе и своје и зрачи талентом. Таленат је Божји дар и не може се научити. Индивидуално је ту старије од колективног. Култура је, пре свега, лична ствар и не може се програмирати општим моделима. Између културе и уметности ту нема разлике. Култура је, такође, ексклузивна појава.

ЕЛИТИСТИЧКИ и заверенички, одолели смо у том првим данима. Имали смо добру међусобну комуникацију и сарађивали у духу сличних концепата. Дух толеранције и узајамног разумевања био је неписани закон. Како су под истим кровом живели заједно Марина Абрамивић и Предраг Драгић Кијук знао је само Бог свети и Петар Игњатовић, са својом идејом толеранције. Док је Бранка Шапер неговала средњевековне "тмине појања" ја сам доводио амерички "андерграунд". Мој први филмски програм у СКЦ-у био је "амерички подземни филм", што је било праћено оснивањем једне скроз-наскроз субверзивне организације под именом ФИЛМФОРУМ, која је те исте 1971. године почела да издаје свој авангардистички билтен и да организује перформансе. Први видео затреперио је у СКЦ-у и ускоро почео да даје сасвим неочекивне, уметничке ефекте. Велики допринос је дао Душан Макавејев са својим међународним везама.

Компјутерски филмови породице Уитни на својој првој европској турнеји... Поетика синтетичког филма... у Београду - пазите! - почетком седамдесетих година прошлог века! Проширени флмови Џил Етерли, брачног пара Драган, Ивице Матића, Тома Готовца... "Пластични Исус" Лазара Стојановића (делимично сниман у СКЦ) и "Млад и здрав као ружа" Јоце Јовановића, али и први организовани наступ "чешке школе" Карановића, Паскаљевића, Зафрановића, Грлића... У позоришту Боб Вилсон и Љубиша Ристић... У исто време догађао се у Галерији први пробој концептуале, инсталација и проширених форми... У музици авангардни концерти а на трибини низ интелектуалних изазивача, врхунских философа, писаца и критичара, углавном дисидената. Хранили смо се сличним идејама и бежали од традиционалних оквира. То је убрзо нашло свој израз у заједничкој стратегији ПРОШИРЕНИХ МЕДИЈА, па затим и међународног фестивала проширених медија, који је обележио своје време и уметничку праксу седамдесетих. Свет је био оно према чему смо се мерили и Београд је, у уметничком и културном погледу, уписан у светску мапу. У једном тренутку постао је исто толико важан као Париз или Њујорк: све што се тамо догађало одјекивало је и овде.

СВЕ се концентрисало око првог београдског филмског клуба, који је носио "љефовско" име "Слободна организација за ширење филмске културе". А први програм, којим је ФИМФОРУМ СКЦ-а отворен био је NEW AMERICAN CINEMA, увече, 20.маја 1971. године. Ова авантура имала је своју малу предисторију. У лето бурне 1968. године, на тераси пулског хотела "Ривијера" упознали смо "Пи" Адамс Ситнија, изасланика њујоршке фимске авангарде, где је седео са Макавејевом и неколицином београдских киноклубаша, док се око његове маркантне, брадате статуре ширио обол мистериозних ноћних пројекција, које је тада држао у соби на другом спрату истог хотела. За мене, као и за многе друге, био је то први сусрет са америчким авангардним филмом, који смо у оно време називали "андерграундом". Више од тога нису знали ни у Лондону ни у Паризу, а Ситни се, сазнао сам касније, налазио на првој својој европској турнеји са комбијем пуним филмова и пројекционе технике.

Тако смо, захваљујући Макавејеву, "њујоршки подземни филм" упознали одмах после монденске публике у Кану, што је био велики парадокс: нешто што је само по себи било субверзивно и противно естаблишменту промовисало се на канском и пулском (!) фестивалу и још којегде. Underground! Та магична реч имала је безбројне конотације и подстицала невиђено интересовање: било је то царство чула са оне стране комерцијалног, великог филма, нешто сасвим алтернативно, то тада невишено, нешто подземно и подривачко, у сваком случају узбудљиво и несвакидашње. Засути треперењем пројекције, у мртвој тишини, широм отоврених очију пратили смо отварање једног изокренутог света и бележили у расклопљене блокове имена чудна и бизарна: Мекас, Маркопулос, Брекиџ, ВанДерБик ... Постојало је у нас још живо сећање на алтеративни покрет никао у Загребу почетком шездесетих под називом "антифилм" (ГЕФФ) и нешто слично у Београдском кино-клубу, куда је пребегао ГЕФФ-овац Том Готовац и где се већ налазио Иве Мартинац. То је једино што је у нашој свести "алтернирало" великој "кинематографији".

Божидар Зечевић промотер и уредник Филмфорума

Имали смо више слутњу него стварно сазнање да се у Америци развија нешто што је у дубокој вези са ГЕФФ-овском радикалном романтиком из прве пловине шездесетих, неко у то време аморфно осећање, чудна конгломерација покрета и праваца, који су извирали из традиције европске авангарде, Маје Дерен, њујоршког "Флуксуса" и тада врло популарног Ендија Ворхола, поп-арта, реди-мејда, Кристоа и Олденбурга. Интернет је тада био научна фантастика, а о свему томе сазнавали смо углавном из увезених књига, које су онда бие права реткост и ишле из руке у руку, у нашој студентској кафани "Коларац" на измаку Кнез-Михајлове...

Све се то нашло на окупу на првог вечери ФИЛМФОРУМ-а. "Било нас је стотридесетосам. Међу студентима и младим синеастима били су бројни културни радници. Пре програма је присутнима уредник Божидар Зечевић прочитао је манифест ФИЛМФОРУМ-а, а после програма званично је основан ФИЛМФОРУМ, организација за ширење филмске културе". Затим је следила серија филмских сеанси: ауторске ретроспектве Владимира Петека и Тома Готовца, онда поново амерички визуелни експерименти на филму и у јулу велика акција ФЛМФОРУМА у Пули, поводом забране Макавејевљевог филма "Мистерије организма" и такозваног "црног таласа" у српском филму.

Препоручујемо

Култура

0 0

ЦЕО СВЕТ У МАЛОМ: Милановачко Бијенале минијатуре гостује у београдском СКЦ-у

03. 03. 2021. у 18:46

Култура

0 0

ИЛУСТРАЦИЈЕ АНЕ ГРИГОРИЈЕВ У СРЕЋНОЈ ГАЛЕРИЈИ: Искорак у трећу димензију

01. 03. 2021. у 17:57

Култура

0 0

РЕВИЈА НАЈГЛЕДАНИЈИХ ФИЛМОВА: Празнични програм у Дворани културног центра

04. 01. 2021. у 19:00

Култура

1 0

ГЛУМАЦ МИЈИНОГ КОВА: Гордану Кичићу уручена награда у Горњем Милановцу

04. 10. 2020. у 21:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације