ИНТЕРВЈУ Љиљана Хабјановић Ђуровић: Тек ћемо спознати шта је Амфилохије значио нашој вери

НИЗУ књижевних остварења у којима проговара на духовне, теолошке и историјске теме, Љиљана Хабјановић Ђуровић придружила је роман "То је љубав, слепа сила" чије је поприште Црна Гора у време владавине кнеза Данила, а његова окосница трагичан догађај који се под Острогом збио 1854, а који је у народу остао упамћен као "срамотно коло".

Фото Новости

Након романа, саговорница "Новости" огласила се и поетском збирком "Жена у Хиландару" на српском и руском језику, а поводом доделе "Златне медаље А. С. Пушкина", највишег признања Међународног фестивала стваралаца словенских земаља "Златни витез". Ова награда је признање за животно дело и од српских писаца добио је само Добрица Ћосић 2010. године.

Како је до вас доспела трагична прича о "срамотном колу" и шта вас је подстакло да почнете да пишете овај роман?

- У време када сам проучавала грађу за писање романа "Со земљи", у једном зборнику научних радова о Острогу, пронашла сам рад који је говорио о том трагичном Тројичиндану 1854. године, и о ономе што је било после. То што сам прочитала веома ме је потресло и као жену и као верницу, и већ тада сам одлучила да то буде следећи у низу романа под заједничким насловом "Острошко тримирје".

Кнеза Данила стигла је једна од најтежих народних клетви "Дабогда се осилио"...

- Ту клетву сматрам једном од савршених народних мудрости. Она упозорава и позива на смирење свакога од нас. Јер, човек који се осили, изгуби осећај за реалност. Не види на прави начин свет и своје место у њему. Чини му се да све може и све сме. Заборави како су јадно и трагично завршили његови подједнако силни и моћни претходници. И тако опијен собом срља у пропаст. У духовну пропаст, јер је гордост највећи грех, али и у пораз у земаљским стремљењима. Наравно, у највећој опасности су владари. Ка владарима хрле ласкавци и удворице, послушници и извршиоци грубих и прљавих радова. Владарима су често милији понизни него поштени, дражи су им поданици него пријатељи.

Да не бележите године, да није реч о истинитим догађајима, лако би могло да се помисли да је реч о Црној Гори данас...

- Више бих волела да кажем да је реч о Црној Гори каква је била у време када сам писала роман. Надам се да ће са новим људима наступити и другачије прилике. Да ће бити испуњени завети дати на литијама народу, митрополиту Амфилохију, Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком.

У овом вашем роману читалац, поред осталог, има привилегију да "упозна" грандиозну личност наше историје, Светог Петра Цетињског. По чему је он важан за вас и ваш живот?

- Попут Светог Василија Острошког и Свети Петар Цетињски део је мог породичног предања. Наиме, моја баба Јелена дуго није могла да зачне. Потом јој је прво дете умрло на порођају. Друго је озбиљно повређено. Када се трећи порођај приближио, много се бојала. У зору 23. августа 1930, у сну или сновиђењу, јавио јој се Свети Петар Цетињски. Стао је испред ње, помиловао је по образу и рекао јој: Не бој се. Након сат времена, лако и без бола, родила је кћер. Моју мајку. Крстили су је у Цетињском манастиру, покрај кивота са моштима Светог Петра. Када ме је баба као једанаестогодишњу девојчицу 1964. први пут одвела на Цетиње, прво место које смо посетиле био је Цетињски манастир. У јесен 1995. са благословом тада игумана Цетињског манастира, а данас епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, отворен ми је кивот и тада сам први пут дотакла свете мошти Светог Петра. Али и видела највеће хришћанске светиње: честицу Часног крста и руку Јована Крститеља. Пре неколико година купила сам сабрана дела Св. Петра, у којима је велики број његових посланица Црногорцима и Брђанима, и читајући их уживала у мудрости, брижној љубави према свом народу и у дубокој вери човека који је себе називао "недостојним слугом и робом Исуса Христа".

Чудесно буђење народа у Црној Гори отелотворено у литијама пренуло је читав свет. Како сте ви доживели све то?

- Када су почеле литије, била сам истински задивљена, али нисам била изненађена. То је, једноставно, морало да се деси. Људи су трпели материјалну беду, понижења, распиривање мржње међу браћом, одвајање неодвојивог, порицање историје, одрицање од Косова и Метохије, али када је започео напад на Српску православну цркву, људи више нису ни могли ни хтели да трпе. Ма како власт била силна, увек дође онај тренутак када "пукне трпило". Године 1854. то је био догађај који је остао упамћен као "срамотно коло под Острогом", од ког почиње заплет мог романа, а године 2019. покушај отимања светиња. Људи су осећали да бранећи светиње - бране своју душу. Своје право на заклетву "образа ми" и "Острога ми".

Фото Новости

Крај протекле године обележио је одлазак митрополита Амфилохија, који је годинама био први читалац ваших романа у рукопису, давао им благослов... Шта за вас, за наш народ, значи одлазак митрополита Амфилохија?

- Много волим и поштујем митрополита Амфилохија и његов одлазак доживљавам као личан, болан губитак. Захвална сам Богу што ме је упутио на тог величанственог човека, а њему што ме је прихватио под своје духовно окриље. Почев од "Петкане", све моје књиге прочитао је у рукопису. За неке од њих написао је и предговор. Знала сам, када он каже: "Лијепо сте ово написали", да са књигом могу слободно и пред Бога и пред људе. Читао је и рукопис новог романа "То је љубав, слепа сила", мада је био август, а он окупиран пресудно важним пословима и бригама. Стигао је и да у рукопис допише податак о присаједињењу његове родне Мораче Црној Гори. Тај лист чувам као благо. Књигу коју сада пишем, трећу књигу "Острошког тримирја", њему ћу посветити. Знао је о чему ћу писати, благословио је тај рад, и верујем да ће му та посвета бити мила. А о томе колики је значај митрополита за народ, СПЦ и хришћанску теологију, тек ће се књиге писати. Свака од њих биће тек по један каменчић на мозаику његовог блиставог лика који већ налази своје место међу ликовима светих.

Управо је изабран нови патријарх. Својевремено сте са тада митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем сарађивали око романа "Онда је дошла добра вила". Шта бисте му пожелели?

- Док сам се припремала за писање романа, замолила сам за помоћ митрополита Порфирија, који је у нашој Цркви руководио борбом против секти, и он се одазвао. Упутио ме је на значајну духовну литературу, упознао са полицијским инспектором и својим дугогодишњим пријатељем и сарадником у том мучном послу, Зораном Луковићем. Неколико месеци пошто је књига објављена, мој син Хаџи-Александар Ђуровић снимио је играно-документарни филм инспирисан романом, у коме је један од троје наратора и наш новоизабрани патријарх.

Вољом Божјом добили смо патријарха за кога са правом и чиста срца можемо рећи: Достојан! А ја сам му послала кратку поруку: На многаја љета, Ваша светости!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације