ИНТЕРВЈУ Тања Бошковић: Живети слободу са свим последицама

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

13. 02. 2021. у 14:46

ДОК корачамо Макензијевом улицом на Врачару, глумицу Татјану Тању Бошковић пролазници гледају и осмехују јој се, комшије са радошћу поздрављају. Она им упућује срдачан осмех или весело одмахује.

ИНТЕРВЈУ Тања Бошковић: Живети слободу са свим последицама

Фото Војислав Данилов

Риђокоса лепотица, која и у седмој деценији игра са истом лакоћом и уметничком убедљивошћу, као права дама носи године и у њима ужива. Усхићеност животом, знатижеља и проналажење лепоте у сваком детаљу за Тању су природно стање. Чим се појавила на уметничкој сцени, добили смо диву. Она каже да је то неважно и да нема везе са њеним животом, који је једноставан.

- Срећна сам зато што волим и зато што умем да поделим блискост. То је мој дар од Бога. Врло сам додирљива. Можете да ме убијете погледом, ружном речју или недостатком сапатништва. Али, исто тако, умем да се отресем и да одем тамо где је сто за мене пун. Вера вас научи да не плачете за празним столом, јер у њој човек може да се нахрани - каже Тања Бошковић за "ТВ новости".

Путем уметности кренула је освајајући слободу од четврте године у Аранђеловцу, да би се са седамнаест одважила да освоји глуму на Факултету драмских уметности у родном Београду. Још 1974. године освојила је телевизију улогама у филму "Слободан превод Мизантропа" и серији "Дивље године", као и биоскопе ролом у "Кошави". Током протеклих пола века ређале су се улоге на великом и малом платну, као и у позоришту. Тања појавом плени где год да се појави, а у то ће се уверити и гледаоци РТС већ од 13. фебруара (20.00), када стиже серија "Каљаве гуме", чији јунаци су махом шездесетогодишњаци.

- Радује ме оно што долази, много више него оно што је било. Што је било не може да се промени, а оно што долази може да буде узбудљиво. Ако будем и даље држала отворене очи и срце, радост ће бити све већа - истиче наша саговорница.

* Јунаци "Каљавих гума" су махом "стара гарда". Зашто је важно да се публика упозна са њиховим искуством и причама?

- Терор младости који се спроводи над свима нама, нарочито од половине 20. века, жалостан је, као и медијско игнорисање људи у мојим годинама, дакле најбољим. Дешава се да људи мисле да више нису довољно добри за живот јер немају прилику да виде садржај који их интересује. Ми нисмо све старији и старији, већ смо у овом узрасту себи све новији и новији. Отварају нам се нови предели наших живота и на други начин их доживљавамо. Физичке моћи нам опадају, али креативне не старе. Генерације у педесетим годинама, и старије, заслужиле су серију у којој ће моћи да виде да се живот не завршава ни у шездесетој ни у седамдесетој. Чак и када одлазимо са овог света, имамо право на достојанство, интересовања и превазилажење физичке немоћи. "Каљаве гуме" су духовите, а писали су их људи који очигледно имају другачији угао гледања на живот и старост.

 

Фото Војислав Данилов

* Шта интересује вашу јунакињу? Она је дугогодишња другарица главне јунакиње Весне, коју игра ваша колегиница са класе Горица Поповић?

- Била сам, чини ми се, задужена управо за духовито и смешно у серији. Осим што је супруга и другарица, моја јунакиња је и типична стара Београђанка. Мало је алапача, мало је површна, мало је недовршена, али воли. На снимању је атмосфера била дивна, потпуно атељеовска. Већина нас је у Атељеу 212 провела дуги низ година, а са некима сам заједно и студирала. Веома сам срећна што је Горица Поповић добила овакву прилику. Дуго није писано за Горицу и њен дар. Она је жена велике снаге и изашла је на крај са 78 напорних дана снимања. Редитељ Миодраг Ћертић је обухватио важан део Горичиног дара и личности, те омогућио гледаоцима да уживају.

* Како је изгледало када вам се придружио инострани глумац Крис Малки?

- Он је врло пријатан, љубазан човек и доста добро се уклопио. Схватио је да смо га дочекали отворених руку и срца. Сећам се да је био усхићен јер сам му на први дан снимања као поклон однела теглу џема од кајсија, који сам направила неколико дана раније. Певао нам је уз гитару песме које је сам написао. То је од љубави, што се међу глумцима дешава, али не увек. Ретке су прилике да играте са неким чији начин глуме је другачији. Глумци су породица, нема нас много на свету и имамо исте проблеме од Новог Зеланда до овде. Пријатно је када дођете у друге навике и систем рада, а осећате се као да сте код куће. Волела бих да увек будем у Крисовој позицији. Сањам о томе да одем негде где не говорим језик и где ћу заправо видети колико се простирем као човек. Живела сам у Њујорку, али мислим на одлазак у Зулу племе, где се нећемо међусобно разумети. Онда видите како делујете и како на вас утиче чиста људска енергија.

* А зашто вас не привлачи "Велика јабука", која никад не спава?

- Није то за мене. Превелика је гужва и бука за мој укус. Склонија сам тишини. Наравно, повремено желим да одем у позориште или на изложбу.

РАДУЈЕМ СЕ ДА БУДЕМ БАБА

* ГЛЕДАЛИ смо вас прошле године у серији "Мочвара" као баку Мелину Грегоријевић. Радујете ли се таквој улози и у животу?

- Волим да радим са Олегом Новковићем и Миленом Марковић. Они су необични, разбарушени, страсни људи. Нису конформисти и то ми се допада. Волим ту врсту храбрости. Такве улоге су складне са мојим годинама и све више ће долазити. Надам се таквој улози и приватно, али деца немају времена и имају друга посла. Али, даће Бог милостиви. Дао је и другима, па ће и мени ваљда. Радујем се идеји да будем нечија баба, њања или шта год била.

* Какав је живот у уметности?

- Све ми је узбудљиво, што не значи да сам снизила критеријуме, већ да сам узбуђена због сваког новог дана. Сада сам у добу када нове наслове не читам тако пасионирано као раније. Постоје књиге које насумично изаберем или ми ћерка, у чији укус верујем, препоручи нешто што би могло да ме интересује. Али веома често се враћам ономе што ми је некада причињавало задовољство. Недавно сам слушала предавање Владете Јеротића о Достојевском, писцу којег нисам на исти начин разумела у четрдесетој. Важно је, када је литература у питању, да се човек повремено врати нечему што је већ читао. Отвориће му се нови свет и други доживљај. Постоје романи које морате још једном прочитати после 65. године да бисте могли да појмите шта вам је речено.

* Да ли бисте сада можда другачије нешто одиграли него раније?

- Сасвим сигурно. Имам срећу да представу "Сузе су О.К." играм 22 године. Шта се све променило за то време, не могу ни исказати. Предложак сам у почетку доживљавала другачије, а и животно искуство ми је било мање. Сада у "Сузама" играм нешто потпуно друго и то се не да упоредити. Нормално је да то што сазревамо улази у наше креативне чинове. Све што прочитам, свака изложба коју сам видела и сваки доживљај, укључујући и сунчан дан, постаје моје, оставља траг унутра и излази негде у глуми. Али немам контролу над тим и не желим да је имам. Много више ме забавља авантура у мени. Човек може да дође до простора који су потпуно празни. Чак више немам страх од тога. Налетим на црну рупу унутар себе, али неустрашивост иде са искуством и вером у Бога.

* Делујете као једноставна особа, али издвајају вас гест, говор, стил... Да ли сте такви и приватно?

- Не постоје два иста човека на свету. Господ ми је дао да будем таква каква сам. Могу да се трудим глумачким послом да сагледам другост, да разумем и осећам као други, али не могу да лажем да сам нешто што нисам. Немам разлога да било коме шта објашњавам. Знам ко сам, упознала сам себе толико да не морам више толико да се стидим.

* Чега би се Тања Бошковић стидела?

- Има много тога што је за стид. Нису избори увек добри. Моји промашаји су много јавнији него што бих волела. Додуше, исто је и са мојим достигнућима. Волела бих да се склоним, да се мало одвојим од чаршија. Досадно је, поготово што су углавном клишеи и предрасуде у питању, а то ме узнемирава. Волим сопствену слободу и живим је са свим последицама. Веома је компликовано бити глумац. Компликованије од тога је бити глумица.

Фото Војислав Данилов

* Женских ликова увек недостаје, а ви сте одиграли бројне. Који вам је нарочито драг?

- Драмска литература углавном је писана за мушкарце, између осталог и зато што до 19. века нисте имали глумице. Али зато сада постоје представе са "свеженском" поделом. Нећу заборавити када је у Тивту направљена представа "Пенелопијаде", по тексту Маргарет Атвуд, у режији Драгане Варагић. Она је, као реплику из 21. века на еп о Пенелопи и Одисеју, одредила да све улоге, контра од античког театра, играју само жене. Била је то једна од најузбудљивијих представа у којима сам учествовала. Као да смо истраживале феномен зашто жене нису смеле да буду у театру. Ускоро ћемо Ирфан Менсур и ја направити представу о развоју позоришта на овим просторима у последњих 400 година. Играћемо људе који су стари четири века и то је врло занимљиво. Жене су у горштачким народима често склањане, али увек буде нека која ће пробити баријере, макар платила сопственом џигерицом или животом.

ПЛЕМЕНИТОСТ ЈЕ СВЕ

* ДУГОГОДИШЊИ сте члан жирија листа "Новости" у акцији "Најплеменитији подвиг године".

- Дивим се свакоме ко искорачи из сопственог живота зарад другог. Овај век је довео дотле да људи заборављају на другога. Толико живе у појединачности да не чине ништа сем што угађају сопственим нагонима. Племенитост је све. Веома сам захвална што сам добила прилику да читам и гледам шта све човек уради за непознатог сапатника. Сви смо позвани да будемо браћа, да се волимо, да служимо једни другима, а не да процењујемо коме ћемо да помогнемо. Ако си човек, прораде инстинкти да заштитиш оног ко је у невољи и да уложиш све како би некоме било боље. Трудим се, али не умем то увек довољно добро. Кад није довољно, може да ми буде само жао што не умем да дам више.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (1)

СУПЕРШУТ СТИГАО НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ – ЦРВЕНА ЗВЕЗДА И ФОНДАЦИЈА МОЗЗАРТ ЗА ПОМОЋ ПОРОДИЦИ МАТИЋ