У ТРАГАЊУЗА БРЕМЕНОМ ЧУДА: "Антимонографија" Жељка Симића о великом југословенском и српском глумцу Слободану Цици Перовићу (1926 - 1978)

ИЗ личног редитељског искуства са Слободаном Цицом Перовићем, рекао бих без оклевања: он је био "најопаснији" човек нашег глумишта - тврди у својој рецензији редитељ Ђорђе Кадијевић, на крају једне изузетне, "антимонографске" књиге, под насловом "Слободан Цица Перовић" (у издању "Службеног гласника"), чији је аутор Жељко Симић.

Фото Документација "Борбе"

Пред читаоцима ће се наћи, по много чему јединствено и изнеђујуће дело, почев од чињенице (у, такође, рецензентском тексту глумца Светозара Цветковића) да је дошло из пера човека који занатских додирних тачака са глумом није имао, а написао је "уџбеник о глумачком поступку грађења улоге"... На готово четири стотине страница, "најопаснијим" човеком наше сцене аутор се бавио понирући кроз најсуптилнију театролошку, филмску, психолошку, филозофску анализу, откривајући сопствено богато знање и образовање, рафинирано поштовање и готово дечачко дивљење према лику и делу Цице Перовића (1926 - 1978). О каквом се формату ради, млађој публици која је можда имала прилику да га гледа у неком од антологијских остварења ("Буђење пацова", "Поход", "Вране", "Павиљон број шест", "Зимовање у Јакобсфелду"), али га на позоришној сцени никад није видела, најјасније ће посведочити следећа прича. Када је с представом "Ко се боји Вирџиније Вулф" (у режији Мире Траиловић) 1968. године гостовао у њујоршком Линколн центру, америчка критика га је прогласила најбољим страним глумцем у улози Џорџа, наглашавајући његову супериорност у односу на славног Ричарда Бартона у филмској верзији истог лика.

Социолог, филозоф,
теоретичар уметности...

ПРОФЕСОР др Жељко Симић је социолог, филозоф, теоретичар уметности, књижевни критичар и преводилац. Нека од његових најзначајнијих дела су "Јунг и хришћанство", "Уликс и пост - постмодерна", "Манифест Жижек", "Путеви ка Ничеу". "Медитације над Лајбницом", "Сатански танго у проклетој авлији". Био је министар културе и управник Народног позоришта у Београду.

Фото Приватна архива

Ипак, откуд ауторова опчињеност њиме, тим пре што све досадашње књиге Симићевог опуса припадају сасвим другој сфери интересовања?

Фото Документација "Борбе"

- Моја "опчињеност" Слободаном Цицом Перовићем датира још из дана мог основног школовања и тицала се колико његове глумачке чаролије, толико и неких необичних животних одлука које су у мени изазивале радозналост и чуђење - открива Жељко Симић. - Када су у "Илустрованој политици" почели излазити његови путописни записи из Индије и Кине, питао сам свог оца зашто се отиснуо на пут око света. И он ми је кратко одговорио: "Тражи..." Није рекао "тражи себе", али сам већ тада осетио да је о томе била реч. С временом, ја сам то прустовско "трагање за ишчезлим собом" присвојио, и пишући о Цициној авантури ја сам, заправо, писао о својим личним запитаностма, о другима, или још прецизније, о сваком човеку који и несвесно од живота има потребу да сачини уметност...

"Инфериорност", Фото Документација "Борбе"

Фото Документација "Борбе"

Требало је од тада да прође много времена, потом и три године рада на књизи, да настане ово несвакидашње дело о усамљенику, путнику, глумцу који је "увек био први пут оно што јесте". Већ на почетку, Симић истиче да Перовићеве импровизације (за разлику од многих колега) не дописују и не конкуришу идеји текста, већ је невербално, психолошки продубљују. Наводи и сведочанство драмског писца и сценаристе Сободана Стојановића, с искреним признањем да га је запањила дубина (сопственог) текста коју је уочио слушајући глумца, а коју сам текст није имао - или бар писац није знао да се тамо налази. Перовић је јединствена појава и због поседовања једног "вишег ранга сугестивности", чија је "свака продужена појава на екрану некако спонтано преузимала на себе дефинисање драме". Зато је редитељ Живојин Павловић устврдио да креативца те врсте никада нисмо имали, а колеге глумци примећивали да је у себи носио нервозу, неку муку, неухватљив у свом свету на сцени, али и изван ње. Студиозно анализирајућу његову непоновљиву појаву и умеће, Симић долази до најдубље суштине: Цица Перовић најпре откључава лик, а онда ликом откључава себе. Јер, "глума је за њега била исповедање, а и то је било уметничко дело", "драма у драми"... Нажалост, отишао је веома рано (у 52. години), па се неминовно поставља питање шта нам је све још могао подарити, да је дуже поживео:

- Мислим да би се оглушио о зов редитеља чешке школе. Не зато што не би хтели с њим да раде, него што он није волео да га редитељи воде. Сетимо се да, иако га је Жика Павловић обасуо комплиментима, после "Буђења пацова" нису више сарађивали јер му је Цица извршио "субверзију" филма. Естетски, на изванредан начин. Павловић је правио филм с политичком тезом, Цици то није одговарало и он је "вишком глуме" ублажио политичку оштрицу и допринео да "Буђење пацова" не буде филм са тезом. То, наравно, кажем уз велику љубав и поштовање према Жики Павловићу - објашњава Симић.

Фото Промо

У комплетном Перовићевом опусу, аутор књиге посебно издваја "Поход" Ђорђа Кадијевића, с образложењем да је уз сва остала уметничка средства показао да уме да глуми и телом:

- Од живота је направио уметност и од уметности живот. Са 52 године одсањао је свој сан. Није волео похвале. Није му пријала ни бука: кад би му неко рекао "био си сјајан", знао је да се намршти. Али се сам експлицитно, најнежније изјаснио о Славку Штимцу, с којим је (још дечаком) играо у серији "Салаш у Малом Риту", потом и наставку, филму "Зимовању у Јакобсфелду". Мислим да је Славко баштиник његове филозофије глуме. Јер, од свих познатих личности, ми једино о њему и његовом приватом животу не знамо ништа. Он "тихује", јер је посвећеник глуме.

"Буђење пацова", Фото Кинотека

"Архитекта и Асирски цар", Фото Атеље 212

Симић у свом делу упућује и на увиде других савременика о Перовићевом умећу - Дејана Мијача, Ксеније Јовановић, Радета Марковића, Јована Ћирилова, Боре Тодоровића, Драгана Николића, Ренате Улмански, Боре Драшковића... Аутор се, такође, осврће на до сада неосветљене аспекте "црног таласа", авангардност Перовићеве "субверзивности", покушава да нађе и скривене одговоре на питања поводом глумчевих дугих, неочекиваних усамљеничких путовања, наглих одлазака у Индију, Африку и Америку.

У свима око себе Слободан Перовић је развијао осећање очекивања неочекиваности, било да је реакција на такво очекивање осмех или нешто друго... Из Перовићеве близине, у глуми и приватности, околину је обавезивао призор човека који као да у свакој експресији проналази - бреме чуда.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације