ИНТЕРВЈУ Југ Радивојевић: Деобе су наш усуд у свим временима

У ГОДИНИ два значајна јубилеја, века од рођења Добрице Ћосића и шест деценија од "Нинове" награде за роман "Деобе", следећег месеца ће се појавити истоимена представа у режији Југа Радивојевића.

Фото П. Милошевић

Симболично, "Деобе" ће удружити Србију, кроз њену географску и духовну вертикалу: представа се ради у сарадњи Народног позоришта Приштина (са седиштем у Грачаници), Народног позоришта Ниш и новосадског СНП. Прво извођење је 9. марта у Грачаници.

- То и јесте била идеја, да се на неки начин обједини овај наш позоришни и географски простор. Прича је о нама, Србији и Србима. Иначе, била је то друга "Нинова" награда Добрици Ћосићу, јер је постао први лауреат овог признања 1954. године, за "Корене" - каже на почетку разговора за наш лист Југ Радивојевић.

Велика четворка (Андрић, Селимовић, Црњански и Ћосић) увек је била изазов за театар, мада углавном нису писали драме. Изазов, али и ризик?

- Склон сам оном Андрићевом ставу који је изрекао поводом драматизације неких његових дела - да је хтео, писао би драме, а не романе. Некако то разумем, зато је ово моје прво домаће, прозно класично дело које "преводим" у драму. Прозна структура има своје законитости и своју задату форму. Драма захтева нешто друго, а и о језику веома треба водити рачуна. У прози је реченица другачије конципирана. Треба све избалансирати. Што значи, сачувати аутентичност дела с једне стране, а с друге - мора бити сценично.

Фото Срђан Пабло Дороски

Одлучили сте се за једну линију Ћосићевог романа?

- Сваки велики роман, велика прича и тема, унутар свог садржаја има и неколико драма које могу бити подједнако интересантне за сцену. "Деобе" до сада нису имале позоришну реализацију, ако изузмемо неке сегменте који су рађени у ЈДП под називом "Откриће". Нама је било најважније одлучити се коју од потенцијалних драма из романа изабрати као основну.

За шта сте се определили?

- Серија "Деобе" могла би да има бар дванаест епизода. Али, за представу смо одабрали оно што је најважније за савремену драму, а то је античка трагедија коју носи прича о односу оца и сина. Какав је то порив да отац жели да убије сина, односно зашто син жели да науди оцу? Та исконска, најдубља емотивна линија у породичном односу најважнија је у представи. У нашем случају то су Урош и Милош Бабовић. Отац, који постаје четнички војвода, и његов син, партизански вођа. Син покушава да ликвидира оца, а отац када заробе сина доноси одлуку да га убију. Мајка, односно жена, на крају српом којим је муж пресекао пупчану врпцу - одсеца му главу... Страховита прича о раздвојености, о најрођенијим на супротним странама.

Деоба, као најтежи усуд српског народа кроз читаву историју?

- Не само у овим, већ свим нашим временима, сведоци смо подела и сукобљавања која су често потпуно бесмислена и непотребна. Наше читаво друштво увек је, и пре свега, било усмерено на раздвајање уместо на спајање и допринос општем бољитку. Е, то је наш усуд...

Фото Срђан Пабло Дороски

У чему посебно препознајете пишчев значај и снагу међу књижевним савременицима?

- У европским литерарним оквирима третирали су га са ставом, да ако је Томас Ман био писац почетка 20. века, Ћосић је писац његовог краја. Већ та компарација довољан је показатељ његовог значаја. С друге стране, за нас интимно, то је само доказ да уз његов турбулентан живот препун историјских догађаја (у којима је био и хваљен и оспораван), иза великог аутора, на крају остаје његово дело. А највећи капитал тог дела је једна невероватно тачна и узбудљива дефиниција карактера и менталитета, дијагноза нашег друштва, заблуда и пожуда. Тако да су, у ствари, сва Ћосићева дела једна фантастична анализа српског друштва и народа.

Ћосић је у "Деобама", смело за оно време, проговорио о српству и православљу?

- Без обзира на време настанка романа и још јаких аутоцензура, Ћосић као да је имао неки свој паралелни ток и живот у коме је писао потпуно неоптерећен, чак и својом личном историјом и чињеницом да је као комуниста пролазио кроз Други светски рат. Писао је отворено и јасно, о партизанском и четничком покрету, Цркви и свему чему ми данас тражимо паралелу. Шта су данас левица и десница? Нацизам, фашизам? "Деобе" отварају питања како се човек сналази у турбулентном времену, како одлучује на коју ће страну да се дене, како долази до цепања и неразумевања унутар породице, како (ни)је могуће да дијалогом стигне до суштине.

Тада је подела била јасна, на партизане и четнике. Која је данас најизраженија?

- Долазимо у ситуацију да је свако против свакога, па и човек сам против себе! Ми више немамо поделу на "црно" и "бело". Стигли смо до тога да самог себе делимо на леву и десну страну, по хоризонтали и вертикали... Као друштво, чини се да смо изгубили потребу да се објединимо и спајамо, отуђени једни од других. Не знам на шта ћемо се више делити.

Дучић је говорио: "Исправљај грешке своје народности." Да ли је то уопште могуће?

- У представи постоји лик једне жене, младе на венчању. С њом се отвара питање људи који неће да се сврставају и опредељују. Шта је с тим људима, и онда и сада, који не желе да припадају ни лево ни десно, да се враћају у прошлост нити да је "преносе" у садашњост?

Они желе да гледају у будућност у којој неће бити важно ко је на којој страни, хоће само да живе своје обичне, једноставне животе. Да ли је то могуће?

Па, да ли је могуће, поготово ако сте на некој јавној функцији?

- Јесте. Чак и ако се формално припада, као што је Ћосић припадао одређеној идеологији током једног животног периода.

И ви сте страначки опредељени, члан сте СДП. Можете ли онда имати право на неприпадање?

- Могу, и у то дубоко верујем. Када сам позван да дођем на чело Београдског драмског, нисам позван као потпредседник странке Расима Љајића, него као неко ко је пуно тога остварио у свом послу и бранши, за кога се веровало да може да унапреди рад те институције. Или, бар ја тако мислим.

Ово ће бити и ваш велики јубилеј: 120. режија. Са позиције директора БДП покушавате и да повежете регион?

- Наш простор доживљавам малим, а тако се осећају и колеге у другим републикама бивше државе. На истом смо језичком подручју и зато настојимо да се спајамо. Нико ме не може убедити да ће БДП бити боље ако остане само у својим оквирима. Зар није логично да ћемо напредовати ако нам долазе остварени уметници и доносе другачију естетику и поетику?

Колико овако амбициозни управнички планови утичу на ваш редитељски рад?

- Сигурно да сам морао да смањим редитељске амбиције, јер задатак директора БДП је огроман подухват, који тражи велико ангажовање. Засад, намеравам да до лета режирам већ договорену и одлагану представу Игора Бојовића "Мачор у чизмама" у Позоришту "Бошко Буха". Приоритет ми је БДП.

Да ли је случајност што је прво извођење у Грачаници, 9. марта, на дан још једне од наших подела и деоба?

- Нисмо о томе размишљали, али верујем да ништа није случајно. Косово, Ћосић, "Деобе", 9. март, Грачаница - у свему има превише симболике да би било случајности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације