ПИСАЦ ЗВУКОВА: Књига Слободана Грубачића "Звона Иве Андрића"

АНДРИЋ је намеравао да напише обимну књигу о судбини звона кроз историју. У Личном архиву Иве Андрића у САНУ чува се велика фасцикла са белешкама и исписима на тему звона.

Фото Приватна архива

Тема се на разне начине провлачи кроз дело. Један женски лик у прозном циклусу о Томи Галусу пише дисертацију о "Историји звона" - каже Слободан Грубачић поводом књиге "Звона Иве Андрића: Андрић - Ман - Рилке - Кафка", у издању "Службеног гласника", која се бави једним од средишњих Андрићевих симбола.

Своју опсесију звоном, по Грубачићевим речима, Андрић записује силовитим језиком, стихијно, сугестивно, раскошно метафорично:

- Био је писац звукова, једнако колико и других чулних појава и осетљивости на светлост, боје и мирисе. За разлику од симболике моста, светлости или клесаног камена, његов трактат о звону има другачију тежину. Већу чак и од оне коју код Гетеа има слика дуге као "седмобојне принцезе".

Фото Приватна архива

Уводећи читаоца у своју књигу, Грубачић је записао:

"Наслов књиге 'Мешавина историје и књижевности' из пера данас заборављеног Бонавентуре (Bonaventure d"Argonne) уклесан је у 17. веку у камени зид једног картузијанског самостана и урезан у меморију европских писаца. Столећима су га, несвесно, преузимали као своје становиште. Или су га једноставно носили са собом као пужеву кућицу своје филозофије.

Јер, како нам говори изворно значење речи апокалипса, то је нагон за подизањем вела.

Нагон за раскривањем и спознавањем како видљивог, тако и невидљивог света. И као што је у аскетским заједницама апокалиптичара постојала само заједничка имовина, тако су и у савременој књижевној 'апокалиптици раскривања' избијали на површину заједнички поетски мотиви.

То је пут који, зацело, полази од заједничке културне баштине. Али он највише спаја писце који не припадају ниједном табору, ни старим ни новим школама. Отуда су, и поред свих разлика између Мана, Андрића, Рилкеа и Кафке, подударања у књижевности ових писаца нападно видљива. Целокупни њихов опус прожет је појмовима раскривања и сазнавања, у атмосфери коју битно гради - звучна завеса звона.

Фото Приватна архива

Али сви његови звуци: глас сломљеног срца код Рилкеа, болна кантилена Андрићевог двојника Галуса, иронија Мановог звонара фра Климента и злослутно пророчанство Кафкиног сеоског лекара преображавају се и сливају у једну мелодију која надвладава све звуке. У мелодију што као cantus firmus заснива смисао уметности. Он се огледа у тежњи ка антагонистичком јединству целине, али и у напетом судару свега постојећег: сталности и промене, привида и отрежњења душе, заноса и патње, екстазе и клонућа, живота и смрти.

'Професори превише упоређују', била је енергична Катја Прингсхајм, удовица Томаса Мана, којој се свако позиционирање у односу на друге ауторе чинило претераним. Али потреба и захтев за поређењем као обликом књижевноисторијског одређења није само императив интелектуалног бића. Није само основна полуга сваког научног истраживања. Она је и темељна претпоставка књижевноисторијске комуникације. Пре свега оне што се позива на заједнички фонд вредности и идеала. Јер, као у свакој науци, и овде се процес ширења знања одвија на основу аналогија и поређења. Кроз механизме референци и размишљања што полазе са супротних гледишта.

Корисна су зато онима који би да попуне укрштене речи буквалног смисла, али и онима што у тексту виде непостојеће фантоме. А најкориснија онима којима попустљивост према идејама супротним од њихових није највећа врлина. Окупљене око имагинарног стола, орне за разговор о својим паралелним судбинама у аустријским копоранима и блиским раздаљинама средњоевропским, писце у овој књизи одреда, мимо свих опредељења - опија звук звона као симбол и метафора. Као магична сила у којој има више енигми него у свим религијама, прошлим и садашњим.

Али у чему се, неочекивано, крије још дубље сагласје? У ритуалима језика што се противе паду у хаос и безнађе; највише, пак, у презиру према слици циркуса као гротескној пародији истинског живота, супротној идеји узвишености у уметности. Јер, узвишено је, знамо, вертикална димензија. Оно је смртни непријатељ циркуса као приземне забаве. Ужасава се помисли да нам живот и свет нису ништа до circus mundi. И као што платонистичка идеја уметности има своју ништавну копију у сликама циркуса, тако су и сва опажања, чула и нагони тела само платонске копије и сенке истинског бића у пролазности света.

Стога ништа у овој књизи о Андрићу није могло бити придодато или пренаглашено. Она само отвара врата кроз која читалац раније није крочио и кроз која нису прошле ни претходне анализе, чији су аутори у Андрићевим текстовима с добрим разлозима проналазили другачији потенцијал: загонетку живота, трагичну иронију историје или фолклорни симболизам. Али не и сав хаос привида и лажи, којим бива заглушен не само живот појединца него и цела епоха."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације