ИНТЕРВЈУ Нела Михаиловић: У комедији имам посебну врсту слободе

ПОСЛЕДЊЕГ децембарског дана глумици Нели Михаиловић стигла је вест која је, на најлепши начин, окончала једну мучну и тешку годину: улога Данице у "Балканском шпијуну" Душана Ковачевића донела јој је седму радост и признање!

Фото П. Митић

Овог пута, реч је о бијеналној награди "Љубинка Бобић", коју Удружење драмских уметника Србије додељује за најбоље глумачко остварење у комедији. Иако је публика углавном доживљава као драмску глумицу, првакиња Народног позоришта се, и те како, опробала и доказала у комедији.

- Кад се вратим уназад, видим да сам често играла комедије. Једна од најдражих на матичној сцени је сочна и јарка представа, "Уображени болесник", у режији Ђорђа Марјановића. Кроз комедију успевам да се најдаље одмакнем од себе, до "лудила" заиграм. Да се и физички "поништим" и дозволим себи свашта, што у драмским ликовима није могуће. Комедија ти даје простор слободе, прилику да пустиш машти на вољу и препустиш се, не бранећи се.

* Она ослобађа глумца свих стега?

- У "Ожалошћеној породици" сударило се моје лудило са Јагошевим, чини ми се да пре њега нико то тако није испровоцирао. Била сам свесна да га поседујем, али мораш добити прилику да покажеш шта носиш у себи... А Даница и "Балкански шпијун" дали су ми простор у коме сам могла да се размахнем. Највећа драж тог лика је да је у својој трагичности и потресан и смешан. Редитељка Тања Мандић Ригонат сматрала је да је Даница стуб комада, као што је стуб куће и кухиње. Она је, дакле, огњиште, темељ и база породице.

* Није било лако ни "одмаћи" се од велике Мире Бањац и њене интерпретације овог лика?

- Имам тај дар да се не оптерећујем и одмах сам рекла себи да нећу да мислим на филм. Узећу дело на папиру, прочитати га и кренути. Али, има ту још нешто битније: када ме је Тања позвала да радим Даницу, ишчитала сам драму у даху и рекла: "Ова улога је писана за мене!" Ја сам то други пут изговорила у животу. Први пут се десило кад сам прочитала сценарио филма "Лед". Не знам како и одакле, где је и у ком гену уписано (а очигледно јесте) - ја ту Даницу Чворовић осећам и познајем! Иако сам, лично, потпуно другачија. На једној од првих читајућих проба, за време мог монолога, Љуба Бандовић је заплакао и упитао ме: "Одакле, жено, то извуче"? А ја никад тако лако нисам урадила неку улогу.

* Тако нешто се ретко у каријери деси?

- Ретко, али се памти. Два-три пута, можда. И онда си богат глумац... Иначе, постоје само две улоге које сам сама пожелела да одиграм. Прва је била Настасја Филиповна у "Идиоту", прижељкивала сам је још од Академије. Очигледно да ми није припадала. И иначе, верујем да најчешће улоге нас бирају и нађу. Давно сам на то пристала. Дешава се да неки редитељ понуди одређеној глумици улогу, а она одбије. Онда другој, па ти будеш трећа подела. Мени то никад није сметало. Прихватим понуду уверена да је моја улога и да припада само мени. Немам ту врсту сујете. Логично је да редитељи прво виде лик у неком другом, а потом у теби. Или те компромисно позову. Али, улога дође до тебе. Ову другу коју прижељкујем, сад сам тек у годинама да је одиграм. Зобилазила ме је до сада.

* О чему се, односно о коме, ради?

- Реч је о Марти из "Ко се боји Вирџиније Вулф". Кад сам први пут прочитала дело, знала сам ко је та жена. Иначе, у "Малим брачним злочинима" дешавало се често да ми колеге после одгледане представе спомену Марту. Увек ми је узбудљиво што ме препознају у том лику и то на основу онога што су видели у другом комаду. Настасја и Марта једине су две улоге које сам сама пожелела. Друге су долазиле, па сам их онда препознавала. Ето, не знам да ли бих ја себи дала Зеленићку у "Родољупцима", а отворила ми је читав глумачки свемир! Била сам инспирисана и "испровоцирана" редитељем Андрашом Урбаном, као и "Ожалошћеном породицом" и Јагошом Марковићем. Често направим лапсус, па уместо редитељ кажем родитељ. Али, није то случајно. Као и родитељ, он те води, прати, све сагледава и на крају пушта.

Фото П. Митић

* Је ли вам се некад десило да напустите представу током проба?

- Мој став је да је етички остати до краја, кад си већ ушао у неку причу. Тако ми се догађало да сам остајала у неким пројектима, иако се нисам слагала са редитељским концептом. Никад на те представе нисам одлазила с радошћу, чак и док сам се клањала нисам се добро осећала. На срећу, ретки су овакви случајеви.

* Има ли улога које сте одбијали у старту, ризикујући да се замерите редитељу или управи?

- Било је и таквих. Веома млада одбила сам један савремени комад који ми се није свидео. Нисам се видела у томе. А радило се о главној улози... У овим годинама одбила бих задатак због - партнера. По природи сам веома толерантна и стрпљива. Раније, ако ми је стало до представе, могла сам да радим са разним људима и нађем заједнички језик. Али, с временом сам се мало уморила и дала себи за право да могу да бирам. Кад то кажем, не мислим само на улоге, него и на људе са којима радим. Никад нисам условила свој ангажман тиме, ипак, кад ме позову за нешто и кажу ко је партнер или партнерка, мирно одговорим да не могу или да немам времена.

* Постоје ли и редитељи са којима, а приори, не бисте пристали да радите?

- Кад говорим о партнерима није реч о глумачком дару, поштујем ли га или не. Напротив, много чешће је у питању карактер. Не могу више да се савлађујем, борећи се са разним тешким људима. Моје право је да не будем део тога. Са редитељима је то другачије. За разлику од глумаца, неке нисам приватно добро познавала. Многи су ми били и изазов за сарадњу. Уосталом, редитељ је с тобом само два месеца док се припрема представа, а са партнером, после тога, позоришни живот тек почиње.

* По чему ћете памтити 2020?

- Нажалост, пре свега, по ужасном вирусу и невидљивом непријатељу о коме ништа нисмо знали. Многи су од њега настрадали. Мислим да не постоји ниједан човек који није изгубио неког, мање или више блиског, свакако, неког кога је познавао... С друге стране, радило се много. Дошло је до експанзије снимања. Многи глумци су имали посла. Ипак, корона је довела у питање егзистенцију слободних уметника.

* У претходној години и сами сте преживели пошаст короне?

- Оптимиста сам по природи, али је истовремено и старија ћерка била болесна, што ми је изазивало страх. Ипак, кад смо у тако тешким околностима и ситуацијама, оптимизам је пресудан. Веровала сам да сам довољно снажна да то изгурам, а да је моја ћерка довољно млада. Том вером и ведрином, све у животу прегурам много лакше.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације