ИНТЕРВЈУ Душан Ковачевић: После педесете човек се храни само сећањима, у "Српској кафани" сакупили смо 20 година живота
ПРЕД крај ове тегобне и несрећне године, изашла је књига ведрог наслова који као да "не личи" на свог, обично песимистичног аутора: "Ја то тамо певам" (у уздању "Лагуне") Душана Ковачевића. Прва асоцијација је, наравно, његов чувени комад и истоимени филм, али ће се читалац касније уверити да је, заправо, реч о пишчевој најранијој успомени.
Ово дело стварао је у месецима свеопште изолације и међу корице скупио сећања и песме које, за разлику од наслова, и те како "личе" на свог творца и његове познате драме: многи стихови почињу ведро, лепршаво, а онда следи нагли и неочекивани црнохуморни обрт... Ипак, реч је пре свега о интимним сећањима и разишљањима, рањивијем и отворенијем Душку од оног којег знамо, који нам је пружио могућност да упознамо и неке њему посебно драге људе. "Ја то тамо певам", заправо, настајало је током читавих пола века.
- Већ годинама уназад имао сам осећај да треба да направим археолошки ред у мојим рукописима разасутим по фиокама, полицама и радној соби. Знао сам да ту има ствари које су ми драге, али и оних којих треба да се ослободим. Стално сам то одлагао. Све сам мислио, доћи ће неко боље време да то урадим, а онда се апсурдно десило да је дошло горе време и могућност да седнем и те песме средим. Прва верзија написана је руком, ја и даље немам никакав контакт с компјутером...
* Између осталог, нудите и занимљив осврт на ишчезлу генерацију песника и њихово кафанско казивање стихова?
- Мало старији, који се сећају шездесетих и седамдесетих година, знају да су песници били некрунисани краљеви јавног и културног живота. И да је поезија била први и најважији вид уметности. То време било је обележено честим посетама кафанама. Генерације су их проживеле као своју другу кућу. Ми из Атељеа 212 посећивали смо "Српску кафану". У њој смо "сакупили" сигурно двадесет година живота. Цела генерација глумаца која ће касније бити обележена као једна од најзначајнијих, окупљала се овде.
* Њихова старост почињала је већ у тридесетим, пишете у књизи. Многи су отишли пре времена?
- Сигурно, то вам је тако кад човек реши да се добровољно и натенане убија. И с великим мераком. Кад проводите већи део дана ноћу, у пићу и дувану, шта можете очекивати него да вас стрефи нека од болести које су везане за оваква "уживања"? Дешавало се да дођем у Клуб књижевника и око поноћи се појави Брана Петровић (или већ седи тамо), устане у једном тренутку и изрецитује неку своју песму храпавим, мало уморним гласом, али са страшно великом енергијом. И ви тог тренутка слушате, а не знате да се дешава историја српске поезије. У Клубу књижевника је изрецитовао већину песама. А Мику Антића сам слушао у Новом Саду, где сам завршио гимназију. На тврђави и у хотелу "Војводина" посматрао сам како устаје и говори мало замуцкујући, али тако добро и узбудљиво да цела кафана ћути и слуша. Није се дешавало често, а кад би се десило, било је као најбоља представа којој сте присуствовали.
БРИНУО ЗБОГ КЋЕРКЕ ЛЕНЕ
* СИГУРНО ћете заувек памтити свој 72. рођендан, дан када је ваша кћи Лена лежала у болници због короне?
- Осећао сам страх, али знао сам да је у сигурним рукама и да ће све учинити да јој помогну. Да је млада и витална. Да се бави спортом, физички спремна да издржи штошта. Имао сам осећај и да је то велика неправда, јер од свих нас у фамилији, она се највише чувала. Одједном видите да страхота не бира и да је свако изложен ризику да се
* Ви никад нисте говорили јавно своје стихове?
- Не, зато што ја нисам по вокацији песник. Њих двојица били су рођени песници, иако су успут радили и неке друге ствари. Родила мајка песнике...
* Много тога о чему до сада нисте говорили нашло се баш у овој књизи?
- Да, то је сентиментално путовање. Ту су исписане аутобиографске чињенице које нисам помињао. Врло су личне, а на неки начин и универзалне. Живот који сам живео, ево већ 70 и нешто година, проживела је послератна генерација на врло сличан начин. Кад дођемо до неких година, схватамо шта су вредности у животу. Док смо млади, ми трчимо. Човек у трку не види много. Када има времена да седне и размисли, поготово ако се попне на неко узвишење - види даље и боље. И схвати да се до врха пео врло благом узбрдицом, није ни примећивао успон. Тек кад дође на тај брег и осврне се, види иза себе пут који је прошао. Онда, одједном спозна да га чека стрм силазак. Он може да траје десет, двадесет, тридесет година... Води према неком селу, а у њему као у сваком селу је и гробље. Поглед уназад, на пређени пут, почиње да му враћа успомене. Јер, сад ваља силазити, не спотаћи се и не пасти брзо. Мислим да је то нека симболична слика. Ако бих се бавио цртежом, тако би живот изгледао. У сећању, почињу да се јављају слике за које сте мислили да су обичне и нормалне. Као што је чињеница да вас неко воли. И одједном вам та љубав недостаје.
* Онако како су вас волеле мајка и бака Љубица?
- У животу постоје вредне материјалне ствари и оне духовне. Тих духовних се сећате. Материјалне сте потрошили. Могло би то да се назове призивањем памети. Кад прођете цео пут у сталном раду, трчању, нервирању и жељи да остварите такозване велике послове и циљеве, увидите да су лепши били они дани у којима сте имали само пажњу и додир људи који су вас волели. И да је све то остало записано у успоменама, у неком укусу. Уосталом, после педесете једете само своја сећања.
* Наслов књиге подсећа на чувени филм. Ипак, има и другу асоцијацију: изгубили сте се са три године, одлутали од куће и певали сами - у кукурузу...
- То су ми причали моји стричеви који су тада још живели у нашој заједничкој кући, у селу. У оно време је то била задруга. Сећали су се да су ме панично тражили и нашли у суседном кукурузишту како шетам и нешто певам. Моје памћење је везано за те крајеве који су, како сам старији, све живљи у сећању. Апсурдно је да човек са годинама почиње да призива неке слике из најраније младости, а заправо је то страх од неминовности. Човек бежи у успомене, у оно доба кад је био заштићен и мислио да је живот бескрајан.
* Психологија тврди да човек постаје свестан своје смртности тек са четрдесетак година. Ви сте то искусили већ са шест, кад сте оболели од менингитиса. Кажете да су сва ваша размишљања о реинкарнацији, па и паранормалном, последица тог искуства?
- Једна од тема која се провлачи кроз све моје драме и филмове је одгонетање краја. Не само смрти, већ шта је после тога. То нико са сигурношћу не зна, као што не зна о многим стварима. Гостујемо на овој планети, врло кратко, а онда одлазимо. Када читам књиге, које доживљавам као моје приватне, лепе играчке за одрасле, увек рачунам колико је писац живео. Између године рођења и године нестанка је једна мала цртица. Е, та цртица је, симболично гледајући, наш живот. То је мера нашег постојања и егзистенције, нашег битисања на овој планети.
* Размишљање шта је иза "црте" прати вас током целог живота. Уосталом, тиме сте се бавили у "Сабирном центру" и "Маратонцима". Јесте ли религиозан човек?
- Да, и то на свој посебан начин. Не постоји дан у мом животу, од ране младости, да га нисам почео тако што се нисам прекрстио, а то исто учиним и пре него заспим. Тако пожелим себи "добар дан" и "лаку ноћ". Уз захвалност што сам преживео и тај дан. Није то директна прича о вери и религији, већ о захвалности за постојање на овом свету. Е сад, на који начин си се баш ти појавио у животу, једна је од највећих невероватноћа. Морате бити захвални том чуду да се у дугој историји ваше фамилије, у којој су могли сви да изгину или да се ваши родитељи не сретну, шта све искомпликује - баш ви појавите на овом свету. У огромној галаксији ми смо само зрно песка на великој плажи.
* Били сте у породици најстарији (и омиљени) унук, а и ви сте објавили да "понајвише и понајлепше" волите унука Вука, иако имате још троје унучића?
- Све их подједнако волим. Али то кад сам писао, још смо их чекали. Вук је дошао први... Већ сам рекао да сам рођен у некој врсти задруге, заједно су живели баба, деда, њихових пет синова и једна ћерка. Једно по једно одлазило је из куће, а кад сам се ја родио неки су већ били на школовању. Био сам први унук и бака Љубица ме носила на рукама до треће године. Мислим да сам тек тада проходао.
* И надате се поновном сусрету на неком "другом месту"?
- Нема ту краја. Док смо живи, најмилији су присутни у нашем сећању. Прича из "Сабирног центра" је моја велика жеља да се наши сусрети поново десе. Измислио сам је, али нека ми неко докаже да није тачно.
* У неким песмама говорите о повратку на село, не само из сентименталних разлога већ из нужности коју намеће време у коме живимо?
- Знам бар десетак људи који су купили или мењали стан за куће изван Београда. Овај мегалополис, постао је тесан и клаустрофобичан. Од Новог Београда до центра, кад је гужва, треба вам сат времена. За тај сат можете и од центра до неког места, удаљеног 50 километара од града - где имате земљу, кућу, двориште и прилику да гајите све што пожелите. Кад сам дошао у Београд 1968. године, имао је око 700.000 становника. Данас два и по милиона. Становао сам на Новом Београду, у некој изнајмљеној соби у Улици Георги Дежа, у згради иза које је био песак. И врло често сам, као Лоренс од Арабије, пешчаним путем пролазио до хотела "Југославија" и чекао аутобус до центра. А то је данас најелитнији део, са најскупљим квадратом.
* Мислите да кад прође "ова неман од короне, гладни ће напасти сите"?
- Неминовно нас чека велика економска криза. Поновиће се, наравно, у другом облику оно што се десило после шпанске грознице, када је од 1918. до 1920. годне, умрло педесет и нешто милиона људи. Неупоредиво више него што је погинуло у Великом рату. Уништена је привреда, настала је криза и свет је доживео страшан колапс. Профитирала је само немачка машинерија са лудаком који је под окриљем кризе "правио" тракторе, а у ствари припремао тенкове.
* Да ли нам таква опасност поново прети?
- Не на тај начин, али ће сигурно дешавати социјални немири. Ево, шта је у САД. Никада се нису тако страшно поделили, чисто и јасно, на републиканце и демократе. Реч је о две врсте политичког убеђења и става, а у ствари, иза тога стоји економија. У овом тренутку у САД је угрожено око 40 милиона људи, што због немања посла, што због немогућности да раде. Ако вакцине и буду ефикасне и донесу здравље, не заборавите да на планети живи осам милијарди становника. Немогуће је у наредне две-три године да се сви они вакцинишу.
* Људи ће наставити да умиру, зато што не могу да дођу до вакцине или због одбијања да је приме?
- Апсолутно, један од та два разлога ће бити. Оптеретиће се медицински сектор, привреда неће радити и хиљаду других ствари се може десити, тако да ће све ово потрајати бар још неколико година.
* За крај да се вратимо на почетак: књигу сте посветили супрузи Нади, у коју сте се заљубили на први поглед, 1967. на новосадском Штранду. Како сте успели да не "потрошите" љубав за толике године?
- У "Светом Георгију" има једна сцена која се зове "Срицање љубави" и за коју је мој драги професор Вава Христић рекао да је најузбудљивија прича коју је гледао у позоришту. Говори о томе како једног човека уче да каже "волим те". Он то не може да изговори због стида, традиције и хиљаду других ствари. Онда га питају да ли зна шта је љубав. Он одговара да зна, да то траје неко време, а кад прође - бивају бриге. И ако човек научи да живи са бригама, онда то траје дуго... Љубав и страст, које се појаве на почетку, у већини случајева пређу у велико пријатељство. А пријатељство је најдрагоценије. У њему се скрива и реч љубав, и пажња, и нежност, и све остало. Ако нема пријатељства - нема ни љубави.
разболи...
Препоручујемо
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
"ТЕРАЛИ СУ МЕ ДА РАДИМ ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ, НАСИЛНО - ПО КАЗНИ": Оливера Ковачевић о каријери на РТС-у
ВОДИТЕЉКА Оливера Ковачевић је о својим почецима, изазовима у послу, о томе зашто понекад пожели да буде викиншка ратница, као и о свему што јој даје снагу и инспирацију.
17. 11. 2024. у 09:28
Коментари (3)