ИНТЕРВЈУ Др Јован Попов: Идеја о српској кривици одавно затровала елиту

НАГРАДА Задужбине "Николај Тимченко", дванаеста по реду, која се додељује аутору најбоље књиге из области српске есејистике, историје и теорије књижевности, ове године отишла је у руке проф. др Јована Попова, Новосађанина по рођењу и сталној адреси, а професора на Филолошком факултету у Београду.

Фото Н. Карлић

Професор Попов награђен је за дело "Појмови, периоди, полемике" у издању Српске књижевне задруге. Квалитет ове књиге жири Задужбине "Тимченко" увидео је у томе што она "сажима распон тема и идеја концентришући их око питања појмовно-теоријских, периодизацијских и аналитичко-критичких начела опште и националне српске књижевне херменеутике".

Цела књига, како за "Новости" каже сам аутор, представља минули професорски рад. Великим делом намењена је студентима, али проф. Попов сматра да највише занимања код публике може да побуди трећи део. Он говори о полемици у Француској од пре пола века, која је код нас позната, а осветљавали су нам је значајни људи попут Николе Милошевића. Тада, међутим, није било уочено да је у подтексту једне научне дебате била - идеологија.

- За ову прилику урадио сам нова истраживања, читао француску штампу из тог времена, посебно "Монд" и то све сада даје заокружену слику о том проблему, а надовезује се и на поглавље о превођењу Хомера код Француза и код нас - каже Попов у разговору за "Новости".

* Осим чињенице да су Французи пре нас почели да преводе Хомера, у чему су слична наша и француска виђења?

- Постоје неке сличности, а то је питање како треба преводити неко дело - буквално или слободно, и са којом врстом стиха. Код нас је то Лаза Костић дефинисао као начело стварности и народности, односно, формирати стих према моделу оригинала, или користити наш најраспрострањенији стих, десетерац. И сам Костић је превео делимично нека певања "Илијаде" у десетерцу. Такође, Његош и Јован Хаџић покушавали су да дају тај десетерачки превод. У Француској су постојале дебате да ли преводити у стиху или у прози. Две потпуно различите културе, два времена, а у суштини слична питања која су се постављала.

Фото Н. Карлић

* Својевремено сте указали да два чланка објављена у реномираним научним часописима доносе више поена од целе књиге, те да је то идеалан механизам контроле мишљења и говора, у којем критичке, или политички некоректне теорије не могу добити легитимитет. Важи ли та оцена и данас?

- То се односи пре свега на научну продукцију, квантификацију научних резултата. У великој мери имате, приликом избора у звања на факултетима и институтима, попуњавање табела где се прецизно бодују чланци. Категоризација часописа је различита. Некада није било важно да ли ћете објавити текст у "Пољима" или у "Јужнословенском филологу". Данас то постаје веома важно. Ви, чак, морате ако хоћете да будете унапређени да у тој категорији имате један или два рада. То значи да на сваки начин морате да тамо објавите рад. То је у ствари концентрација моћи. На тај начин се читавим научним пољем и људима који се крећу у том пољу, управља на један начин. Можда је сада ситуација нешто боља, бодовање књига можда је другачије, али још има случајева да два текста из часописа вреде више него књига.

* Често упозоравате да је поре нашег бића затровала малодушност...

- Малодушност, барем у неком националном смислу, код нас траје већ добрих 20 година. Она је последица претходне декаде кроз коју смо прошли и свега што нам се догодило, али и систематског притиска који се на нас врши. Ми смо сада имали један мали предах за ове четири године Трампове владавине у Америци када смо, ако ништа друго, барем пуштени да дишемо. Оно што се сада спрема је застрашујуће и мене заиста чуде људи који су навијали за Бајдена зато што је Трамп један од оних аутократских вођа које су поредили са разним другим лидерима, рачунајући да ће и они, након што он падне, сви да попадају по домино ефекту.

* Није ли Трамп пружао отпор истим оним снагама глобалне наднационалне елите на чијем смо ми удару увек били?

- Код Американаца је мени занимљиво што је код њих све то увек врло драстично и буквално. Сада у том савету за Западни Балкан ви одједном имате поново Мадлен Олбрајт и Јануша Бугајског. Дакле, ветеране који су доказани у свом антисрпском ставу и деловању што, опет, слути на нешто чега смо били у претходном периоду поштеђени а то је та унутрашња сукобљеност око питања спољнополитичког опредељења. Имали смо једну релативно еластичну спољну политику. Неки то зову повратком на курс титоизма, мало на једну, мало на другу страну, али можда се у нашим околностима другачије ни не може. У сваком случају, то није давало повода за нашу унутрашњу сукобљеност.

* А сада?

- Сада, бојим се да ће до тога доћи, да ће ојачати снаге чија идеја је да ми треба да испуњавамо све што се од нас тражи, без икаквог роптања, чак и са задовољством. То је та, сада већ артикулисана, национална малодушност која има корене још у Брозовом времену, када су је као званичну идеологију промовисали политичари који су касније прешли у невладин сектор. То је прихватање идеје о "српској кривици", о чему пише др Мило Ломпар и о том духу самопорицања који је код нас, нажалост, ухватио маха. Није то само наша специфичност, али ми смо били томе најизложенији у дугом низу година.

* Шта се у овом амбијенту који сте описали, догодило са српском елитом?

- Одавно имам осећај да наша елита није дорасла актуелном тренутку. Сада се та ствар глобализује, права елита се и на западу маргинализује, а форсира се вештачка, квазиелита зато што ово и јесте тренутак у којем елита више није потребна. Јер, права елита је критичка. Њен задатак је првенствено да поставља питања о ономе што је општи национални, а не само њен лични интерес. У нашем случају разлог због којег је наша елита децентрирана, јесте то што наш национални консензус никада није дефинисан. То су неке ствари које се знају у већини земаља.

* Огледа ли се то и на примеру избора нашег филма - кандидата за награду Оскар?

- Сада сам баш читао расправу зашто смо за свог кандидата послали филм "Дара из Јасеновца" а не неки други. Има тема поводом којих би требало да сви стојимо мирно, а то су посебно те најболније. Јасеновац је за нас оно што је за Јермене геноцид који су претрпели. То просто не сме да буде ни у ком случају и никада предмет тривијализације, попут тврдње да је то хрватска траума и да треба такав филм да раде Хрвати. Лордан Зафрановић је деценијама хтео да ради такав филм, па му то у Хрватској нису дозволили. Можете ли да замислите да је неко рекао Спилбергу да не треба он да сними Шиндлерову листу, него неки немачки редитељ.

Препоручујемо

Култура

0 1

ЛАУРЕАТ ЈОВАН ПОПОВ: Изабран добитник награде Задужбине „Николај Тимченко“

07. 12. 2020. у 18:04

Друштво

0 0

КВАЛИТЕТ ДИПЛОМА НЕ СМЕ СЕ УГРОЗИТИ: Поповић о полагању испита у време короне

01. 12. 2020. у 13:18

Друштво

0 2

СТАРА УПРАВА ЖЕЛИ КОНТРОЛУ НАД НОВЦЕМ: Група професора Филолошког факултета која представља актуелну управу одговара на критике Митровић

07. 11. 2020. у 13:51

Друштво

1 0

УСВОЈЕН СТАТУТ: Наставно-научно веће Филолошког факултета у Београду усвојило предлог

15. 10. 2020. у 14:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације