КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Надмоћ љубави и добра; Саша Радојчић, "То мора да сам такође ја"

Нова збирка једног од најзначајнијих савремених српских песника Саше Радојчића "То мора да сам такође ја" садржи више изразитих специфичности.

Књига Саше Радојчића

Једна од њих је позиција лирског субјекта. Некада он припада актуелном тренутку, на пример док седи на позном сунцу, недалеко од куће ("Саборна песма") или док је у самој кући ("Зналац дијалектике"), или док куша вино или пише ("Нити"), или пак док карактерише град и креће се по њему ("Овај град"), или док је у свом интимном простору - у сопственом кревету, ноћу ("За сваки случај"), или када се обраћа вољеној особи ("За Мрву") или када се присећа догађаја који припада личном искуству, а који се догодио пре тридесет година ("Успомена").

Наизглед, све наведено делује сасвим обично. Ниједно од тих места, рекло би се, не издваја се по некаквој специфичности, па ни лирски субјект на њима. Но, ако бисмо тако помислили, упали бисмо у суптилну, скривену, али озбиљну замку. Оно што сва та места онеобичава и што им даје специфичну тежину јесте чињеница како заправо лирски субјект са њих посматра другог себе - своја различита сопства.

У "Саборној песми", на заласку потентном значењима, лирски субјект који је изашао из себе, који је практично чисти дух, сабира и чини хармоничним своја два остарела ја. И како се њихове сенке дуже, тако расте њихово разумевање јер та два ја, а вероватно и сва три, чак и њих више, карактерише исто - вечита радозналост, сазнајни ерос, гипкост мишљења, владање суштином, које се с проласком времена увећава, вера у знање, потреба за дијалогом, тј. за унутрашњим синтетичким монолозима, духовна искуственост. Све наведене одлике сведоче о костантној жудњи два чиста духа, или бар најмање два одличја једног, за животом, тј. за смисленим трајањем, што закључујемо на основу њихове потребе за сунцем и за кућом. Та кућа и улазак тих ја у њу говоре о њиховој готово монашкој тежњи ка "истини бића" као и о лирском субјекту посматрачу као о својеврсном дијалектичару.

О самој дијалектици и о најмање једном појаву лирског субјекта као зналцу дијалектике реч је и у антологијској песми чији је наслов управо тај - "Зналац дијалектике". Владајући општим законима кретања и развитка природе, као и знањем о вечном кретању и мењању, лирски субјект син, који је истовремено и стваралац, и уз помоћ уметности приче, старији у уметничким пословима, разуме да је постао отац свог оца - младог ствараоца. Као дијалектичар он верује у сирове и снажне приче, баш онакве какве су очеве, а исто као и отац, презире оно што је одлика културе - суспрезање природног које се огледа у додељивању извесних статуса, на пример уметника, као и проглашавање описане улепшане стварности уметничким делом. Ипак, неспутаност млади стваралац, и његов дивљи таленат осећа ван културе, исконски, али није у стању да се о њима изрази - у култури. Отуда ова песма, у колебању сина оца над делом оца сина, говори заправо дијалектички о негативној појави позитивне промене, тј. о ограничењима културе која суспрежу уметност и њену дијалектику која се отима од било које врсте прописаности и признатости. Управо прописивање као одлика културе условљава немогућност имановања и неспутане игре исказивања.

О ограниченој могућности исказивања у свеопштој или пак сегментарној присутности у свакодневици или у свету сопственог стварања, сазнајемо из песме "Нити" такође на основу увида једне од појава лирског субјекта који из позиције посматрача тумачи своја друга јаства, присутна у бити онога што стварају, дакле у пределима духа, као и у пределима материјалног и појавног. На основу онога што тврди то из себе измештено "ја", да би се боље осмотрило и спознало, закључујемо да оно јесте и када није и да се то његово јесте, иако је реч о дијалектичару, заснива на осећањима. Како закључујемо, на пример на основу песме "За Мрву", срце може бити живо и када стане, ако је љубављу за ближњег мотивисано, а једна од појава лирског субјекта може се исказати и кроз нежно и неукротиво бујање траве, док на основу песме "Успомена" закључујемо, ипак, о заборављању онога што припада домену културе, а о памћењу и дубоком, далекосежном трајању онога што је манифестација добра.

Недвојбено осећање о надмоћи љубави и добра, о њиховом опстајању услед послова дијалектике, како сведочи ова збирка, казује нам зашто је Саша Радојчић, осим што је врстан филозоф, и велики песник.

Препоручујемо

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Минијатуре велеграда - Васа Павковић, "Ехо Београда"

15. 12. 2020. у 17:11

Култура

0 2

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Изолација није слобода - Драган Станишић, "Пароброд у житу"

01. 12. 2020. у 17:33

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Љубав, доброта и мајсторство

24. 11. 2020. у 16:43

Култура

0 3

РАДУЛОВИЋУ "МИЛАН БОГДАНОВИЋ": Додељена награда за најбољу књижевну критику 2020. објављену у "Печату"

12. 12. 2020. у 20:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације