ЧАСНИ ЖИВОТ У НЕЧАСНИМ ГОДИНАМА: Поводом ретроспективе дела Влатка Гилића на Фестивалу ауторског филма

ЧЕСТО својим студентима говорим: Човјек је оно што његова дјела о њему говоре, а професор и редитељ Влатко Гилић се, несумњиво, својим дометима креације, али и начином часног живота у нечасним годинама које су нам појели скакавци, на свом примјеру изборио за суштинско и принципијелно значење ове Сартрове реченице.

Фото Промо

Човјек је оно што о њему говоре његова дјела која су била приказана на Универзитету Беркли (Pacific Film Archive), потом на Универзитету Калифорнија, а онда и - у Америчкој кинотеци на Холивуд булевару (сала са именом Стивена Спилберга) у Лос Анђелесу... и тако даље, и тако даље... редитеља који је једини из југоисточне Европе кога су амерички критичари сврстали међу 50 великана свјетске кинематографије (уз Чаплина, Велса, Хичкока, Тарковског, Фелинија, Кјубрика, Бергмана, Куросаву...). А недјела нашег времена, у коме Гилић не ствара више од 30 година, на исти тај начин говоре о свему осталом, па и о нама самима. Ових дана смо, у Београду, на Фестивалу ауторског филма, били у ријеткој прилици да видимо филмове који су значајан чинилац Гилићеве каријере и доказ његовог особеног редитељског израза, који му је обезбиједио релевантно међународно мјесто.

In Continuo (1971), који је награђен као најбољи кратки филм на Берлинском филмском фестивалу те године, за који се - без сумње - може рећи да је у међународним размјерама уздрмао или преиспитао појмове и жанрове кратког филма, документарног филма, те употребе симбола и метафоричког значења у паралелним слојевима нивоу наративног значења филма. Он је, како примјећују многи критичари, формирао особен израз који релативизује границе између документаристичке и фикционе структуре. Гледаоцу врло брзо бива јасно: кланица, у коју је смјештена радња овог (документарног?) филма, најмање је оно мјесто које гледалац види, а суштинско је мјесто које гледалац осјећа својим интелектом. Дакле, кланица филма In Continuo метафоричко је мјесто попришта приче о окрвављеној потреби човјекове природе, у којој гледалац види да се коље стока за људску исхрану, а заправо схвата и перципира причу о трагедији свих цивилизација, од античких времена до данас. И све у десетак минута филма, без ријечи.

"Дан више" (1972), приказан на више од педесет репрезентативних међународних филмских фестивала, визуелно је и пјесничко ремек-дјело о људској тежњи да се настави живот више, тј. да је човјек спреман ићи кроз пакао не би ли доживио само један дан живота више. Филм са фасцинантном атмосфером - која је грађена једнако камером, монтажом и звучном обрадом - врхунском фотографијом, фасцинантним амбијентом сумпорне магле и непрегледних количина нагог тијела, свих узраста и свих болести, у грчу наде и нелагоде, као ода снази људске наде. На великом платну ово остварење ових дана у Београду је остављало гледаоце без даха тако очигледно, тако снажно. Као да су се многи од њих по први пут сусрели са снагом кинематографске истине и емоције - без холивудских трикова, постпродукције, After effects-а и ProTools-а, као да су се вечерас по први пут сусрели са тиме што то уистину јесте ФИЛМ.

Кад већ говоримо о искорацима сугестивности, треба се подсјетити моћног и бруталног, на моменте видно болног филм "Моћ" (1973), првог Гилићевог средњеметражног филма који говори, како буквално тако и метафорично, о снази хипнозе, снази опијености појмом моћи, те веома кварном људском суштином, која у стадијуму хипнозе (доказан веома мучним кадровима пробијања иглом, коју су спроводили сви протагонисти филма, а која је била болна за гледаоце, али не и за хипнотисане актере филма) размишља једино о томе - како да своју моћ (и статус) потврди искључиво кроз мучење и понижење других.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације