ДОСТОЈЕВСКОМ СРБИ У СРЦУ: Први пут на српском биографија великог писца из пера његове ћерке

ИДУЋИ у сусрет великом јубилеју, два века од рођења Фјодора Достојевског (1821-1881), издавачка кућа ННК "Интернационал" први пут је на српском објавила биографију великог писца из пера његове ћерке Љубов Достојевске (1869-1926).

Породица Достојевски

Књигу "Мој отац Фјодор Достојевски" писала је на француском језику, а објавила 1921. на немачком, у Минхену, поводом обележавања века од његовог рођења.

Књига је исте године објављена у Холандији, затим у Шведској и Британији, па у САД и Италији. Руска верзија, прилично скраћена, објављена је 1922. под насловом "Достојевски како га приказује његова ћерка". Русија се припремала да прослави стогодишњицу 30. октобра 1921. Али, комунистичка револуција која је прешла преко Русије, а коју Љубов назива "страшном олујом", прекинула је те планове. Књигу је објавила у Европи надајући се да ће подстаћи нове критичке студије Фјодорових дела.

Поједини историчари књижевности, нарочито Руси, кажу да дело не приказује верно живот великог писца, делом зато што је Љубов имала само 11 година у време очеве смрти, а делом зато што се ослањала на мајчине приче. Као пример њене пристрасности наводе опис односа између Достојевског и његове прве жене, Марије Дмитријевне Исајеве. И Љубов и њена мајка Ана биле су неправедне према њој. Са истом несимпатијом Љубов пише о младој студенткињи Полини (Аполинарија Суслова), која је сломила срце Достојевском, а касније послужила као прототип за многе ликове у његовим романима. Нечег њеног има и у пожртвованој Дуњи ("Злочин и казна"), и у страственој и неуравнотеженој Настасји Филиповној ("Идиот"), и у поносној и нервозној Лизи ("Зли дуси"), а најкомплетнији Аполинаријин одраз је Полина, главни лик романа "Коцкар".

Супротно свим чињеницама и документима, Љубов у готово сваком поглављу тврди да њен отац није био Рус, већ да је био пореклом из Литваније. Она тврди да је један од литванских предака, који су мигрирали у Украјину, променио веру да би се оженио православном Украјинком и постао свештеник.

- Увек сам се чудила зашто су оца његови биографи проучавали само као Руса, а понекад чак и као најрускијег Руса. Достојевски је био Рус само с мајчине стране, његови преци по оцу су били литванског порекла - објаснила је пишчева ћерка. - Од свих земаља у Руском царству, Литванија је свакако најзанимљивија због својих трансформација и различитих утицаја које је доживела током векова.

О својој мајци Ани, са којом је Достојевски провео последњих 14 година живота, Љубов пише као о његовом анђелу чувару. Ћерка открива које препреке је овај пар морао да савлада одмах после венчања, како се Ана носила са његовим пргавим пасторком и целом четом фамилије коју је издржавао Достојевски. Најупечатљивије је то што Љубов сведочи да ни њен деда по мајци није био Рус, већ Украјинац.

Међу непознатим епизодама у овој неправедно заборављеној књизи је и да је Достојевски своју личност уносио у ликове. Његова ћерка тврди да га има у Ивану Карамазову и кнезу Мишкину и да је то чула са усана оца и мајке. Није био равнодушан ни према патњама Срба. У поглављу које говори о односу Достојевског и Толстоја Љубов пише:

"Био је озлојеђен читајући како Турци муче и злостављају Србе и Бугаре и позивао је Русе да оружјем ослободе ове несрећне народе. Понављао је стално како је дужност Русије да не остави на цедилу људе који припадају словенској раси и вери. Толстој је, с друге стране, сматрао да Русија нема ништа с балканским проблемима и да Словене треба да препусти сопственој судбини."

Љубов пише и о испраћају свог оца на последње путовање - на гробље Тихвин, при Манастиру Александра Невског. Процењује се да је сахрани присуствовало 40.000 људи, а овако је његова ћерка описала тај скоро нестваран догађај: "Кад се ковчег коначно приближио манастиру, монаси су напустили главну капију и пошли у сусрет мом оцу. Ова почаст указана је само краљевима. Тело Достојевског остављено је преко ноћи у цркви лавре Александра Невског. Санктпетербуршки студенти, који дуго нису могли писцу да опросте слику Раскољникова, толико су преплавили цркву да чак ни митрополит није могао тамо да оде, већ је посматрао кроз прозор суседне цркве. Монаси су желели да читају псалме, али су студенти псалтир узимали из руку и читали псалме наизменично. Улагали су своје срце и душу у сваку реч коју су изговорили. Какву је магичну моћ имао Достојевски да их на такав начин врати Богу!"

УЦЕНЕ ИЗДАВАЧА

ДОСТОЈЕВСКИ је роман "Злочин и казна" написао у рекордно кратком року да би исплатио коцкарске дугове. Роман му је донео славу, али га није спасао беде. Љубов пише да га је издавач Стеловски уценио, дао му новац за право да издаје његова дела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао. Уз Анину помоћ, неким чудом завршио је роман "Коцкар" за само 26 дана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације