СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ: Ако не знамо куда Србија иде, знамо где је била

ГЛУМАЦ Светислав Гонцић, директор Театра "Вук", ових дана нашао се у још једној улози: на предлог Министарства културе именован је за председника Управног одбора Народног позоришта.

Фото Танјуг

Наравно, и даље је члан Атељеа 212 (у "замрзнутом" статусу), а на позоришном репертоару, с посебном љубављу, чува само једну представу: мјузикл "Неки то воле вруће", који би 27. децембра требало да обележи тридесет година постојања у Позоришту на Теразијама, у режији легендарне Соје Јовановић. Иначе, популарни Буле није први пут у УО националног театра. Налазио се у његовом сазиву, пре неколико година, али је из њега својевољно изашао.

- Било је то у време кад је расписан један од конкурса за управника Народног позоришта, а напустио сам УО искључиво из техничких разлога. Није се радило, заиста, ни о каквом сукобу нити било чему сличном. Сада, после одласка председнице Јасне Димитријевић, УО је остао у крњем саставу и ја сам прихватио позив Министарства да дођем на његово чело.

* Шта је ваш мотив да се прихватите ове функције?

- Сматрам да стратешке позиције као што је ова дају могућност да се направи добра платформа и унапреди рад куће. Налазимо се у периоду када се озбиљно мења културолошка матрица, са новим идентитетом земље. Формира се апсолутно другачије лице Србије које је, кроз разне области, окренуто ка младим људима и будућноси. Ово је време у коме је срушен стари систем вредности и његови атрибути, а нови се тек назиру.

Фото Танјуг

* Када је о позоришту реч, који "стари атрибути" треба да оду са сцене?

- Треба да престанемо да администрирамо естетику пропалог времена. Једна од препрека је функционални концепт театра који ми познајемо. Актуелни позоришни модели направљени су структурално још шездесетих година и тај оквир је анахрон. Народно позориште има континуитет као стожер културолошког идентитета наше земље. И не треба да се меша оно што представља национални значај са чињеницом да носиоци тих вредности не треба да буду стари.

* Али младост сама по себи није довољан разлог да буде носилац такве одговорности?

- Тренутна структура не омогућава ни старијима да се на прави начин изразе и помогну да се оствари нека нова будућност. Када је о репертоару реч, њиме ће се бавити директор позоришта, који ће предлоге давати УО. Неколико смерова ту има. Један је да се испрати ово време, други културно наслеђе. И тако даље. Наравно, позориште је репрезент културне политике земље и има стратешку функцију. Онако како смо дефинисали свој идентитет до 1990. године и промене једнопартијског система, да ли он може бити ваљан и данас? Земља се, у међувремену, много променила...

* Постоји ли криза у стваралачком смислу?

- Ја је не видим. Млади људи који излазе са Катедре за драматургију и те како су способни, само њихове теме нису на прави начин још дошле до јавности и постале део естетике модерног српског друштва. Они, заправо, дефинишу један нови простор, неоптерећен прошлошћу. Поента није само у темама, него у синтакси и контексту, енергији и смислу. Пишу о нормалном животу, проблемима који их муче, схватању света који је пред њима. Јер, нисмо више у постмодернистичком времену. У дубоко смо подељеном друштву, управо из ових разлога: што се један застарели систем суочава са новим. Млади људи нису скептични према својој будућности већ афирмативни.

* Упркос свему што их окружује?

- Као што пише Алан Кирби, изашли смо из постмодерне и ушли у дигиталну модерну. Или пак Хелен Плакроуз, која више то не зове модерним социолошким већ циничним теоријама. Постмодерна је читав комплекс начина размишљања, заосталих из половине прошлог века, који је обухватао и источне земље као што је Југославија. На томе се формирао и критички и интелектуални корпус наше бивше земље. Садашња Србија припада новом, дигиталном времену. Ја, са својих 60 година, то потпуно подржавам. Скептицизам и даље постоји не само код нас него у целом свету, а везан је за тај застарели концепт. У његовој основи је радикални релативизам, што је обележило читаво 20. столеће. Дакле, концепт постмодерне је сумња у све што је напредно. Ако не знамо где Србија иде, знамо где је била. Довољно је да се сетимо где су Захарије Орфелин и Доситеј Обрадовић били у 18. веку и за шта су се залагали - за независност Србије и усвајање правих вредности.

* Да ли у овом зависном свету (што се показало управо у време пандемије) једна држава уопште може да буде независна?

- Нас формира друштвено-социолошки оквир, а питање независности може да се постави у ужем плану. А то је да не припадамо ни једној ни другој страни. Али не можемо ни да будемо независни као да смо на другој планети. Наравно, важно је да сачувамо део идентитета, управо независношћу којој смо тежили још у 18. и 19. веку, "Востани Сербие" и "Плач Сербие" су песме које су дефинисале ту потребу.

* Какво вам је искуство донело руковођење Театром "Вук"?

- Једна од првих ствари које смо спровели у раду театра јесте комуникација са новом руском драмом која је доживела велику експанзију у Европи и целом свету. Успели смо да поставимо нека од значајних дела савремене руске драматургије. С друге стране, успоставили смо контакт с нашим младим писцима, да бисмо то наше писмо што више промовисали. Већ имамо четрнаест откупљених текстова, од тога је добар део постављен на сцену. И наравно, отворили смо врата студентима завршних година катедри за режију и глуму, па и омогућили свим сценским уметностима да овде раде мастер радове. Неке од тих представа остале су и касније на репертоару. Такође, имао читав низ веома значајних социјалних тема које смо обрадили, као што је насиље над женама, на пример. Ту су и представе које су везане за угрожавање људских права, радили смо и једну представу са фестивалом "Мерлинка" на тему сексуалних слобода. Сматрамо да је и то део модерног друштва коме Србија полако, али сигурно и недвосмислено припада.

* У том корпусу младих људи чије време тек долази је и ваша ћерка Исидора, која увелико режира и ван Београда?

- Сваки родитељ свом детету жели све најбоље. Наш задатак је да се она што пре осамостали. Мислим да је за младе људе кључна ствар да сами доносе одлуке и суоче се са стварношћу и својим животом. Родитељ увек стрепи, али је срећан кад зна да је његово дете довољно самостално да може да води сопствени живот.

Препоручујемо

Познати

0 0

НЕДЕЉА ПРОЂЕ - БУЛЕ ГОНЦИЋ: Треба нам заједништво

26. 07. 2020. у 07:50

Култура

0 1

"МАЛАКСАО САМ И НЕМАМ СНАГЕ": Буле Гонцић заражен вирусом корона, смештен у Земунску болницу

08. 07. 2020. у 09:26

Култура

0 0

ОДЛОЖЕНА ПРОСЛАВА ДАНА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА: Одлука донета због епидемиолошке ситуације

19. 11. 2020. у 12:47

Култура

0 1

ЗАРАЖЕН 21, ОД 700 ЗАПОСЛЕНИХ: Кризни штаб Народног позоришта о стању у колективу

03. 11. 2020. у 11:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације