ВЕЛИКАН КОЈИ ЈЕ ВЕРОВАО У ДОБРОТУ: Сећање на великог југословенског филмског редитеља и сценаристу Здравка Велимировића (1930-2005)

ДОБРОТА, људскост, достојанство чине суштину живота, и у свим својим филмовима страсно сам се бавио судбинама усамљених појединаца, храбрих и часних људи нашег менталитета који су се с античком снагом борили за ове вредности, говорио је Здравко Велимировић.

Здравко Велимировић / Фото Из монографије

Велики југословенски, црногорски и српски филмски редитељ и сценариста рођен је пре 90 година на Цетињу (11. октобра 1930), а иза њега су остала ремек-дела која су обележила овдашњу кинематографију. Чак два Велимировићева филма, "Умир крви" (документарац из 1971) и "Дервиш и смрт" (1974) била су номинована за Оскара, а његова играна остварења "Лелејска гора", "Врхови Зеленгоре", "Доротеј"..., такође су освајала многобројна признања. Изузетни синеаста који је остао упамћен по екранизацији великих књижевних дела међу наградама има две "Златне арене" за режију и једну за сценарио, "Сребрну арену" за најбољи филм, Повељу за допринос светској кинематографији коју му је доделио Савез филмских стваралаца Руске Федерације, Тринаестојулску награду Црне Горе...

Сећање на Здравка Велимировића представља и својеврсни времеплов кроз контроверзна друштвена и политичка преламања у некадашњој великој Југославији, али и у годинама "разлаза" које су дошле касније.

Велимировић је одрастао на Цетињу, дружећи се са Бориславом Пекићем, Павлом Вуисићем и његовим братом Дујом, Мињом Дедићем, и ова "дружина" будућих великана и идеалиста наставила је своје пријатељство током студија у Београду.

Како је својевремено, за "Новости", сведочила његова супруга и сарадница из бројних филмова, Ранка Велимировић, нарочито је био везан за Пекића, са којим се блиско дружио све до краја његовог живота, 1992. у Лондону. Заједно су снимили политичку драму "Дан четрнаести" (1960. у продукцији "Ловћен филма"), која је по много чему ушла у историју - она је први Велимировићев играни филм у каријери, први сценарио који је Пекић написао, и прво остварење југословенске кинематографије које је приказано у главној конкуренцији Канског фестивала. Радња филма догађа се у затвору, и бави се једном од Пекићевих опсесивних тема - прати судбину затвореника. Пекић, који је због припадности илегалној организацији Савез демократске омладине Југославије од 1948. до 1953. био на издржавању казне у казнено-поправним домовима у Сремској Митровици и Нишу (био је осуђен на 15 година, али је помилован), у сценарију "Дан четрнаести" први пут почиње да пише оно о чему ће касније писати целог живота - затвору.

О настајању овог филма сведочио је сам Велимировић, у документарцу који је направила његова супруга:

- До идеје за филм дошао сам на чудан начин - на телексу у "Вечерњим новостима" прочитао сам да је изашао предлог закона да осуђеници који се добро владају могу да добију четрнаест дана годишњег одмора - неки уз круг самог казненог дома, а неки и да оду кућама. Онда се срећним случајем појавио Пекић, тада млади, талентовани писац, мој пријатељ и друг са којим сам одрастао на Цетињу. Морам казати, била је још једна повољна околност за филм - Пекић је имао велико лично искуство за ову тему, робијао је пет и по година, и кад сам му предложио да напише сценарио знао сам да ће то бити најбоља прича.

Једна од првих премијера филма била је управо у затвору у Сремској Митровици, али Пекић није дошао на пројекцију, било му је веома тешко.

- То је био критички филм, иронично оријентисан, провокативан и помало поетичан, који је наша публика лепо примила. Али је негде и уздахнула - не треба заборавити да је то била 1960. година, из свести људи још није исцурила прича о Голом отоку, партији, и страх од тога, а још нису биле завршене приче ни о другим политичким утамничењима. Овај филм био је дах слободе, дах слободног исказа у филмовима - сведочио је Велимировић.

У Кану, жири коме је председавао чувени Фред Цимерман, од 33 остварења из света која су 1960. била у трци за "Златну палму", филм "Дан четрнаести" рангирао је на пето место.

Он је данас и својеврсни "споменик" великом пријатељству Велимировића и Пекића, стваралаца који су у својим уметностима достигли интернационалне висине, интелектуалаца и идеалиста који су имали интегритет, и који су кроз живот ишли сами, својим путем.

ИСКРЕНИ ЛЕВИЧАР

КАО и неки други наши великани, ни Велимировић није добио место које заслужује у нашој кинематографији. Како је забележио Томислав Гаврић у монографији "Здравко Велимировић: Живот и филм", овај искрени левичар, комуниста-идеалиста, радио је без помоћи чаршије, политике, кланова, и за то је платио високу цену. Његове паузе у снимању трајале су и по осам година, а да би могао да ради оно што жели, његова супруга је 1990. основала продуцентску фирму "Либра филм". Документарци које су урадили заједно донели су им награде на најпрестижнијим фестивалима у свету.

Препоручујемо

Култура

0 2

РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ СНИМАО ЕМОЦИЈЕ: Опроштај породице, колега и пријатеља од Горана Паскаљевића (1947-2020) у Југословенској кинотеци

14. 10. 2020. у 21:24

Култура

1 1

ИНТЕРВЈУ Мирослав Момчиловић, редитељ и сценариста: Без поправног за прошлост

18. 10. 2020. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације