ЗЛЕХУДА СУДБИНА ГРЕШНОГ ЧОВЕКА: Радован Бели Марковић о роману "Стојнa Ветрењачa", историјским темама и језику

КАО и све претходне романе Радована Белог Марковића (1947), ни најновији "Стојнa ветрењачa" (СКЗ) није могуће укратко представити. Може се само рећи да се радња одвија у Белом Ваљеву, обухватајући период од краја 19. па до краја тридесетих година 20. века.

Фото В. Данилов

У центру веома разуђене приче је бојар Тадић, изданак моћне породице, која је богатство стекла на сумњив начин, који предузима, мимо сваке памети, подизање ветрењаче на Попарском брду, где је, како ће се испоставити, клизиште.

У причу су уплетене и велике фигуре из наше културне прошлости, као што су филозоф Бранимир Петронијевић, Јован Цвијић, Глишић, Сремац, Лаза Лазаревић..., који се јављају или као ликови, или су присутне личности из њихових дела. Иначе, "мними литерата Р. Б. Марковић", како себе писац представља у својим делима, низом романа и књига приповедака, уврстио се у сам врх српске прозе. О томе сведоче многобројне награде, као што су "Меша Селимовић", "Бранко Ћопић", Андрићева награда, "Бора Станковић".

У каквом је односу "Стојна ветрењача" према романима који јој претходе?

- Ако бисмо мак на конац терали, "Стојна ветрењача" би се уз "Лајковачку пругу" и "Путникову циглану" комотно позиционисала, намирујући тројство романа о залуд-грађевинама, неимарским предузећима заснованим - више у сомаштању но у јестаству - на "цитатној подлози" из "душевних сваштара" књижевних јунака (а и самог Писца!), који су слободно располагали својом доколицом...

"Стојна ветрењача" се, иначе, може узети и као упуштена партитура симфоније о колубарским и оносветским ветровима, приповедачки давно започета у једној књизи ("Сетембрини у Колубари"), у којој се хотијаше "ојезичити" и "омузичити", разуме се:

књижевним средствима, промајно доба, "ветровити људи" и са оба света "уљуђени ветрови"... Најпосле, и у бивајућем свету, сваки човек може се узети и као једна (у помељарски поредак уведена и свим ветровима стога подложна) на неместу отелотворена ветрењача, ломљивих крила - манко јој крила од камена била!

Елем, хтео сам, као и вазда, оно што нисам могао: да се мој роман "сромани", у символичном свиђању, као целителна бања у којој се, под ружом ветрова, чисти и опоравља читалачки напаћена душа... Како нибуд да било, "Стојна ветрењача", собом сама канда потврђује своју стојност спрам "унаоколине" претходних мојих романа...

Фото В. Данилов

Које је врсте задужбинарство вашег јунака, бојара Тадића?

- Можебити да се Бојару Тадићу, јунаку мог романа, учинило да је у овом свету сувише ругобних здања, блата и ненасађених људи, кад му се, у једном од "сневачких бдења", ветрењача привидела као достојно предузеће (изван сврхе и "уговора" са добом), с којим држава неће имати никаквих фискалних додира, "ојављено" сомаштање о тајанственој лепоти која ником није дужна никаквог рачуна...

Не, о задужбинарству ни говора овде нема, почем се и задужбинарство кадшто изопачује у ружну нагодбу и крвав посао, али се ваљда призире прича о неспремности "бивајућег света" да се суочи са лепотом која је сама себи сврха - показујући се само одабранима: онима са "срцетом и душом," а не трговцима, подједнако бездушним као и они који на "живот и прикљученија" гледају као из позоришне ложе, било да је у питању сахрана или тугаљиво збитије у спаваћој соби!

Прве деценије прошлог века и важни догађаји из тог времена су, чини се, ваша стална опсесија. Шта је то толико значајно и поучно што се догађало у том добу?

- Гдекоме се може учинити да се, како би конте Војновић рекао, галија мојих сањарија "насукала" у реченом времену, али не видим, све и да је тако, зашто, као писац, не бих учинио наклон једном добу пуном златних сунцокрета на свим пољима земље Србије?... Књижевно је, наиме, могућно и о данашњици писати, али "отекло је мојих лета Дунаво" и том послу нисам наредан, премда такозвана данашњица и из дахијског вакта просијава, ако је читалац спреман да се суочи са свим исходиштима књижевног штива у пуном значењу...

Ваши романи се могу посматрати и као књижевне мобе, пошто (у помоћ!) позивате бројне српске писце минулих времена, али и неке од савременика...

- Ваше питање упрошћава оно што у мојој прози није нимало просто, тако да, овим поводом, не бих потанко говорио о "књижевним мобама" у мојим приповеткама и романима, осим што бих подсетио да је моба једна лепа тековина српског народног живота: сазивајући мобу, српски домаћин прибира снагу и памет својих суседа и доброжелатеља, еда би брже и боље какав велики посао за дана површио (поготово ако се небо већ од јутра мрачи!), свиђајући да би инокосан, на себе сама ослоњен, утаман трошио снагу и недочетим најпосле оставио оно што је с надом започео... Исто је и у књижевној моби, једино што мојим мобарима не могу узвратити, али сам почаствован већ и самим могућством да ме на такву испомоћ ико икада позове, из млађег нараштаја српских списатеља, као што сам ја сазивао ча-Милована Глишића, Стевана Сремца, и проче...

Где је граница између историје и пишчеве потребе да историју тумачи на свој начин?

- Историју истористе пишу, дочим писци не стоје у обавези "да казују како је воистину било", већ да "речима са мезгром" испричају причу која ће се примати као на небу звезда, за коју јемствује једино њезина светлост, почем поменута звезда, можебити, одавно не постоји, о чему звездозналци имају готово објашњење... Уплаканој мајци, наиме, ветрови ће кроз године доносити хук триклете битке и последњи хропац погинулог сина, иако поменута битка није "ушла", нити ће у историју икада "ући", али док је књижества, опстајаће и нада да ће се у Вечној памјати сокрасити и они за које се не зна ни да су живели, камоли да су "од случајног метка" пострадали, ако икоји метак може бити "случајан", уколико је у рату испаљен... Не, "сврабеж књигописанија", у мом књижевном случају, није узрокована потребом да на свој начин тумачим историју, већ потребом да испричам причу у којој неће бити од пресудне важности доба и барјаци, већ грешни човек и његова злехуда судбина...

Како год да се приступи вашем делу, не може се заобићи необичан језик и стил. Шта све тражите у језику?

- Ништа не тражим, само узимам оно што ми "на расположење" штедро "приставља" свињарски и краљевски језик српски - у Богом благословеним часима, кад ми се отвори ризница са бесцен-благом мог Народа... Свака птица својим се гласом оказује, отуда и не видим ваљаних разлога да се толико говори о необичном језику писца који се служи обичним речима, осим ако однекуд није стигла заповест да се у књижесву изобичаје - или на најмању меру сведу - слојеви матерњег ми језика; да се, "по убрзаном поступку", затиру слово и "кајда" којима су се српска властела и српски сељаци Богу молили и девојкама "љубов исказивали"... И још ово: речи не "измишљам", што ми се кадшто приписује, језик, сам по себи, има довољно творачких сила да заметне и изнедри реч за којом се потреба укаже...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације