АЛЕКСАНДАР ПРОКОПИЕВ: Три мушкарца у једном стану

ЧЕТВОРОСОБНИ стан у Грачаничкој изнајмљивао сам с још двојицом подстанара, Добрицом и Будом. Добрица је био разведени четрдесетогодишњак, представник "Колинске" за Србију, Буда машински авио-инжењер.

Радомир Рељић (1938-2006) "Студија ребуса" Галерија “Икс витамин “

Три мушкарца у једном стану - чудно измешана дружина у којој је свако имао своје бубице, али ипак смо функционисали сасвим пристојно. И поред многих карактерних разлика, имали смо нешто заједничко - како се ближило вече, растао је и број посетилаца, и то за сваког по његовој мери. Добрица, који је користио две собе, сакупљао је друштво најразличитијег калибра, тако је ту био Бранко Пешић, председник Скупштине града, затим Маријан Бенеш, боксерски шампион у велтер категорији, коме се Добрица обраћао са Бенџо, па македонска попдива Маја Оџаклијевска..., а служили су их келнери из оближњег ресторана К.П.З. (познате "Капеже") на широким послужавницима с одабраним мезетлуцима и скупим асортиманом пића.

Понекад, Добрица је закључавао своје собе, али не због љубавних активности, него због партије покера. Тада се нису чули ни музика ни весели гласови, него само напета тишина испресецана сочним псовкама и оштрим увредама. Једном, касно после поноћи, због претерано гласне свађе која је узнемирила целу зграду, на врата је зазвонила милиција. Слутим да се Буда, као и ја, завукао под јорган у својој соби и одатле ослушкивао буран дијалог између Добрице и озлојеђених чувара реда. Био сам сигуран да је и он пожутео од страха при помисли да ће нас све ђутуре покупити у марицу и да ћемо ни криви ни дужни те ноћи заглавити у затвору. Зар он, примеран вредан човек, експерт у "Јату", да задобије такве понижавајуће консеквенце због недоличног понашања. И тада, неочекивано, догодио се преокрет. После телефонског позива који је Добрица упутио некој веома важној особи (можда самом Пешићу?), атмосфера се променила за тили час. Чули смо милицајце како се гласно смеју Добричиним вицевима, нама добро познатим. На опште задовољство окончала се и та ноћ која је могла да прерасте у катастрофу.

На основу претходно испричаног, могло би се закључити да је Буда био сушта супротност прегласном Добрици - ћутљив, интровертан, посвећен својој професији, али ту слику помало квари: први хоби - прављење лампи, и други хоби - фудбал. Зато је његова соба повремено личила на столарску радионицу, а повремено на дебатни спортски клуб.

Ентеријер собе драстично се мењао у зависности од хобија: кад су то биле лампе - најразличитија сврдла, длета, гајтани и бургије били су свуда по поду, уз кутије с лаковима и четке, а између њих стајао је Буда у тамноплавој радној кецељи с бор-машином која му је брујала у руци. Исти простор би се сасвим променио у скуп навијача који седе испред ТВ екрана напет ишчекујући шансу за гол или да судија досуди фаул против "наших", па би тада сви поскакали са столица и гестикулирали као подивљали.

Када је реч о старосној доби и животним преференцијама учесника, моје журке су биле најшареније. С Јеленом, мојом тадашњом девојком, а касније супругом, окупљао сам представнике различитих генерација, националности и професија: били су ту студент електротехнике - мајстор за акт фотографије, хирург - клокотриста, гњурци - чланови јеврејског хора "Браћа Барух", немачки и француски туристи с којима смо се упознали у кафићу у Кнез Михаиловој...

У време Грачаничке, књижевност је опстајала као моја главна преокупација, али може се рећи да се равноправно умешао и рокенрол, те су тако у друштву на журкама често били млади писци и рокери. Иако су многи од њих већ одавно напустили и Београд и Балкан, а неки и животну сцену, када враћам филм, прилично јасно видим њихова лица, гестикулације, слушам, акустично или пригушено, њихове гласове. Могу чак и да реконструишем неке разговоре, иако вицеве, по обичају, заборављам.

Током недавног дружења са школским пајташима из гимназије "Орце Николов", с полупразним криглама пива пред нама, поново, после толико година, сетио сам се једног вица из Грачаничке. У том вицу, као и у сваком другом, и најнеобичнији догађај постаје сасвим природан. Олд Шетерхенд, јунак десетак романа Карла Маја које сам гутао у детињству (а с друговима из махале имитирао сам Лекса Баркера у тој улози), не дружи се с Винетуом (играо га је недавно умрли Пјер Брис), него с легендарним командантом Црвене армије Василијем Чапајевом. Заправо, Чапајев је гост Олда Шетерхенда на Дивљем западу, где, осим осталих занимљивости, јаше и једна банда лоших Индијанаца. Када сретну некога на путу, они га пребију. Суочавају се и са Шетерхендом и Чапајевом у пустињи са само једним дрветом. Шетерхенд се узвере на дрво, али Чапајев остане да се јуначки супротстави Индијанцима и добија тешке батине. И следећи пут им се дешава исто. Кад су трећи пут угледали разбијаче црвенокошце, Чапајев се у трену, као пантер, попео на највишу грану дрвета. Индијанци се заустављају испод дрвета и поглавица, који храмље на једну ногу због ране задобијене у некој од претходних битака (не знам зашто је овај део битан), изјављује: - Доста смо тукли овог доле, ај' сад мало да прочешљамо оног горе. - И тако сироти, претучени Чапајев страда још једном, и сав надувен од батина хвата најбржи авион за Лењинград.

Као неки од старих вицева, и овај има своје наравоученије: Ако већ бежиш на дрво, уради то одмах, из прве, не чекај трећи пут, јер ћеш сигурно најебати!

(Прича из књиге "Син-риба", у издању "Геопоетике", у преводу Јелене Прокопиеве.)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације