ФИЛМСКА КРИТИКА: СИЛОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ!

И ПОСЛЕ синоћног отварања филмског Фестивала у Нишу (који се ове године одржава у околностима мањег програма и прилагођен упутствима о организовању јавних манифестација у условима ковида), пројекцијом филма "Име народа" Дарка Бајића, остају питања у погледу озбиљног нарушавања историјске истине у овом филму, заснованом на животу Светозара Милетића, највећег трибуна српског народа у земљама северно од Дунава и Саве у XIX и XX веку.

Фото: З. Јовановић

Филм је, наиме, покретна панорама буђења националне свести нашег народа у Аустроугарској монархији, националне револуције и борбе за Српску Војводину. Настао према сценарију за телевизијску серију Милована Витезовића, "Име народа", посвећен је највећем борцу за слободу Срба у Аустроугарској монархији Светозару Милетићу (1826-1901), јарком симболу српског имена и идентитета у Војводини, око чијег је харизматског лика настао култ народног вожда опеваног у песми "Слава Србину", још веома популарној у нашем народу. На овом трновитом путу први савезник и саборац била му је ћерка Милица (добила име по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, "Врдничкој вили"), доцније супруга Јаше Томића, наследника Милетићевих тековина, која је у филму носилац главног тока, уз његове најближе сараднике Јована Јовановића Змаја, Полит-Десанчића и многих других. Ове незаборавне слике повезује лајтмотив поменуте народне буднице "Светозаре српски сине - ти си глава Војводине", коју и данас свира и пева старо и младо.

И тако то тече до половине филма, када ову песму изненада и потпуно ван контекста замењује "Интернационала" Ежена Готјеа, радничка, анархистичка и комунистичка химна, коју на клавиру (чак у три маха!) свира нико други до - Светозарева кћи Милица! Као да су се уплашили од оволиког "србовања", ваљда "да се не увреде други", Бајић и његов продуцент Ристовски примењују један груби конструкт који нема везе с мозгом.

"Интернационала" заиста нема ништа са Милетићем и његовом идејом нити је икада коришћена као музички амблем борбе Срба у Војводини, нити је Милица била нека анархисткиња и комунисткиња, иако је збиља заступала права жена (доиста, као "чувара нације"). Историјска громада за себе, "Интернционала" покреће једну колосалну конотацију која се не може избећи када се постави као суплемент или контрапункт покретној слици.

Фото промо

Ствар тада не може имати никакву другу боју осим идеолошке. Тако Милица, Јаша Томић, па и сам Светозар Милетић добијају ново, накачено, "политички коректно" значење, што није ништа друго до произвољно и насилно прекрајање историје. Национална борба Срба у Војводини, све до 1918. никада није имала комунистички и револуционарни карактер да би била икако повезивана са "Интернационалом". Ствар добија сасвим гротескан вид у финалу филма, када српска војска ослобађа Нови Сад 1918. (остварујући тиме Светозарев, Миличин и Јашин сан), уз клицање народа, опште одушевљење - и звуке "Интернационале"! Да није глупо, било би комично. Све је то болан пример историјског фалсификата, нажалост, веома честог у српском филму последњих година. У ширем контексту, овакве кривотворине спадају у оно што је академик Милорад Екмечић називао "ратом против историјске науке".

"Ово је доба када је објављен рат историјској науци. Одасвуд чујемо позиве да не гледамо у прошлост него напред у оно што долази. Нема историје без извора, нема извора чија аутентичност није доказана" пише Екмечић.

Лако ћемо одбацити замену тезе да се овде не ради о историјској науци него о уметничкој фикцији. Није него! Никада се није појавио филм о победи Наполеона код Ватерлоа или Хитлера код Стаљинграда. То је, међутим, могуће, чак и пожељно у земљи Србији, где српска војска ослобађа свој народ 1918. уз тактове међународне комунистичке химне, што је више него драстичан пример силовања историје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације