КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Над понором, Крстивоје Илић - "Косовске елегије"

И најновија збирка песама Крстивоја Илића на његовом је константном поетичком и етичком трагу. Он се бави најзначајнијим чињеницама и питањима српске историје и опстанка српског народа на сопственој земљи.

Фото: Приватна архива

Доминантан тон збирке, која није само о прошлости, наговештава сам наслов збирке - Косовске елегије - као и пролошка песма Јесен на Косову 1389.

Та песма у себи садржи есенцију српске егзистенције и судбине. Њу не симболизују само јунаци изгинули у Косовском боју 1389. године и они који припадају легенди. Ње су, због константности српског страдања на сопственој земљи, свесна и митска бића. Јер су та страдања, због размера, невероватности и константности, ушла у мит - познат чак и српским непријатељима, онима који негирају и косовски мит, и целокупну српску историју, и чињеницу да је Косово српска колевка и српска земља.

Тако се стиче утисак да виле - посестриме над Голеш планином - и у овом, савременом часу наричу:

"Гле, несрећно племе Немањино/већ полако одлази у причу"!

Уколико бисмо начас изашли из оквира књижевног тумачења, али не и из оквира културе, могли бисмо, на основу садашњег стања ствари, не као песимисти или фаталисти, већ служећи се реалистичном методом, констатовати да би ова песма, мада пролошка, истовремено могла бити и епилошка, или би епилошко могло бити бар нарицање вила - из много разлога који не зависе само од наших непријатеља, већ и од нас самих. Но, вратимо се књижевном тумачењу.

На основу песме која јесте заиста епилошка, а чији је наслов "Исповест", у којој се лирски субјект јавља из тмине и старе и нове историје јер је, како се у песми каже: време, звезда наопака која диже нове зидине од мрака!/Иза којих говор ишчезава,/вену речи у корену трава!, закључујемо да једина могућност, тј. једина нада, за опстанак српског народа на сопственој земљи, остаје у молитви. Дакле, у времену које је обезбожено до те мере да реч више нема значаја, иако без ње нема ничега (особито нема никаквог почетка) - као једина могућност - која је последња - уместо да буде прва - јесте и обраћање и враћање Богу.

Од нарицања вила над судбином Срба који полако одлазе у причу до њиховог обраћања и враћања Богу, ову збирку су, како је уочио писац њеног поговора Јован Пејчић, испунили следећи чиниоци:

"национално предање и мит, елементи историчности и ониризма, мистика укрштених светова (горњег/небеског, земаљскога/овдашњег/ и доњег/оностраног), епско-лирска визија свеопштега људскога живота, религиозна озарења, коначно језик и облици стихова и строфа..."

Два циклуса збирке "Елегије" и "Царске молитве" који се налазе између пролошке и епилошке песме такође су исповести из понора. Оне садрже сећања на стару - далеку славу, на царске круне и позлаћена жезла, али и на песме које говоре о српској судбини кроз векове, кроз апострофирање значајних личности српске културе и књижевности који су као сви ми, а ипак и више од нас, и својим рођењем, делом, страдањем или пак страдањем својих ближњих у погромима у 20. веку, повезани са Косовом и Метохијом - Даринке Јеврић, Моша Одаловића.

Поред песама посвећених њима, збирка садржи песме које сведоче о томе да су стрепње, бриге, патње и жеље савремених страдалника и њихових ближњих исте као и оних који припадају часној и страшној прошлости и предању. Тако се стари Југ Богдан моли Богу за своју децу, као што то и данас чине родитељи на Косову и Метохији, док се љуба Дамњанова моли да јој душа остане с његовом заувек везана успоменама из минулог доба, као што се данас такође моле српске косовске удовице.

Лирски субјект спомињући косовске топониме и хидрониме, тако стварајући специфичну, врло значајну мапу, намењену потомцима, подсећа на српску славу и страдање - ту су Призренска тужбалица, Дечански епитаф, Молитве за хумке Ораховца, Велика Хоча, Зубин Поток, Самодрежа, Бистрица.

Лирски се сусрећући са световном и духовном српском историјом и обездуховљеном стварношћу, својски радећи на култури памћења и развијању свести о идентитету, песник Крстивоје Илић чини шта може - да се победи понор. На нама је да га, не само читајући његову поезију, у свему подржимо, да бисмо опстали.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О ономе што се не сме издати - Милан Ружић, "Народ за издавање", "Службени гласник"

22. 09. 2020. у 17:15

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Извор песмодавне енергије

16. 09. 2020. у 16:11

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Страшна знања, Анђелко Анушић, "Легенда о в(ј)етром вијанима", УКРС

08. 09. 2020. у 18:00

Култура

1 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА : Књига континуитета

01. 09. 2020. у 17:04

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације