СВЕТ СЕ ОКРЕНУО НАОПАЧКЕ: Милисав Савић о роману "Пепео, пена, шапат", чији је главни јунак Црњански

ГЛАВНИ јунак новог романа "Пепео, пена, шапат" Милисава Савића (1945), који се данас појављује у књижарама у издању "Лагуне", славни је Милош Црњански (1893-1977).

Милисав Савић / Фото А. Стевановић Живковић

Свом јунаку "придружио се" и аутор, пратећи разне периоде и перипетије у животу писца "Сеоба".

Романсијер, приповедач, путописац, есејиста, Савић је за разноврсне књиге добио прегршт престижних награда, међу којима су "Стефан Првовенчани", Андрићева награда, "Меша Селимовић", Нинова награда, "Борисав Станковић", "Вељкова голубица".

* Са три дела са по 33 приче, укупно 99, и са Прологом, роман има структуру Дантеове "Божанствене комедије".

- Безмало. Квари Епилог, као 101. одељак.

* У Прологу сте описали повратак Милоша Црњанског из емиграције, и у њему има доста импровизација и мистификације.

- У Прологу се Црњански тријумфално враћа у Београд. Примају га у Академију, кандидују за Нобелову награду, коју не добија само зато што га претиче смрт, Марко Ристић који га је раније прогласио за мртвог песника кличе да је писац "Сеоба" васкрсао, град му организује величанствену сахрану, годину дана касније, у исту гробницу, у Алеји великана, сахрањују и његову вољену Виду, у холу Академије постављају му бисту, плато испред Филолошког факултета добија његов име, а надлежне институције (на мој предлог) прихватају да му се у у Риму, у парку Боргезе, подигне споменик. У Епилогу се објашњава да се ништа од тога није догодило. По повратку у Београд, Црњански дрхти од страха да ће га Удба отровати. Одбијањем хране у болесничкој постељи прекраћује себи живот.

* Три дела романа могла би се схватити као Пакао, Чистилиште и Рај, кроз који Црњански, као Вергилије и Беатриче, води младог писца, који носи ваше име.

- Ове три целине личе на дантеовске сфере, али оне су настале из мита о Адонису, о коме Црњански држи приступну беседу у Академији. Због лепог младића посвађале су се Афродита и Персефона, па је Зевс пресудио да Адонис једну трећину године проводи са богињом лепоте (у рају), другу са богињом подземља (у паклу), а трећу по сопственом избору. Ни са првом ни са другом богињом младић није био задовољан, ни са Афродитиним царством кича, ни са Персефониним борделом таме. Своју трећину године проводио је у лову, у шумском простору слободе. Али тамо је настрадао од огромног вепра. Црњански сматра да је његова судбина Адонисова. У Италији и северним пределима уживао је у Афродитиним чарима, у рововима Галиције и подрумима Лондона батргао се у загрљају Персефоне, царство слободе за њега је била литература.

* У роману се провлачи и мит о Аргонаутима...

- У приступној беседи Црњаски се пита зашто Адонис у окршај са вепром одлази сам. Зашто није скупио дружину одабраних јунака, Аргонауте? Није, јер је мит о Аргонаутима чиста фикција. Дошла су времена у којем човек све мора да уради сам. Ако у иког може да се поузда, онда је то вољена особа, као Вида, без чије подршке би се Црњански у Лондону убио. Ни Афродита ни Персефона нису помишљале да се придруже Адонису у његовом походу на вепра.

* Али наратор, односно Милисав Савић, има своје Аргонауте.

- Моја, шездесетосмашка генерација кренула је у освајање слободе и правде као аргонаутска дружина. Врло кратко је јединствено деловала. Разбијена и посвађана, доживела је пораз. Не само на политичком већ и личном плану.

* Мото романа је узет из Шекспировог 66. сонета.

- Тај сонет најбоље одсликава идеју о поразу идеала, о негативном ходу историје. Уморан од живота, песник прижељукује смрт. Јер се свет окренуо наглавачке, хуље и ниткови седе на престолу, девице се на силу предају разврату, глупост се проглашава за памет. Један од јунака, који не случајно носи име Протеј (бог прерушавања), тврди да је издаја (пријатеља, нације, идеја) нормални начин да се преживи у овом свету. Али ни тај принцип неће га спасти од трагичног краја: као Југословен, са српском, хрватском и бошњачком крвљу у венама, бежи у Италију од ратних ужаса (јер не зна кога да изда) и завршава на улицама Милана, где ће просити час као Србин, час као Хрват, час као Бошњак. На крају ће и своје име званично променути у Нико Ничији (које звучи као италијанско).

* Наслов романа је узет из "Ламента над Београдом" Црњанског...

- Из поеме у којој се слави Београд, а оплакује песникова судбина. Ова жалопојка нема премца у нашој књижевости: донекле јој се приближују неки стихови Ј. Ст. Поповића и Станковићеве странице о жалу за младошћу.

* У роману мењате улоге са Црњанским. Повремено ви њему постајете водич...

- Милоша водим у свет мог детињства, у завичај, он и ја се скијамо на Копаонику, са Панчићевог врха осматрамо лепоте Србије, али одлазимо и тамо где је Србија блатњава, јадна, сиромашна: у бирцузе, у напуштене фабрике, на вашаре, међу беспосличаре, обесправљене, понижене. Одлазим с Милошем и у Лондон из времена мог лекторовања у том граду (тамо ћу га упознати и са Пекићем), доводим га и у Рим у годинама у којима сам и ја доживео своје ембахаде... Мирим га и са Марком Ристићем, уз константацију да су обојицу издала један другог: Марко зато што се приклонио "уму праља", Милош што се уживео у улози салонског дендија.

* У тим деловима Црњански смишља казне за негативце и грешнике из ваших прича.

- Уз помоћ врачарице Касандре, једне од аргонауткиња. Те казне личе на оне из Дантеовог пакла. Убицама, блудницима, цинкарошима, ратним профитерима, грамзивим инвеститорима, свом шљаму који се обогатио на сиротињским мукама и сузама, Милош смишља најужасније казне. Ето му прилике да користи најмоћније оружје једног писца: машту. Али не само машту зла већ и добра: јер Милош издашно награђује праведнике.

* Да ли тиме сматрате да књижевност мора да држи и до етике?

- Свакако. Књижевност не може да замени земаљску правду, не може убицу да изведе на вешала или да невиног скине с њих. Не може да замени ни божју. Њена правда рачуна само на савест, на катарзу. А ни то није мало. Ватра књижевног пакла је страшна и вечита.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације