СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”

ВЕСТ да је преминуо режисер Горан Паскаљевић затекла је све љубитеље седме уметности. Почетком ове године Паскаљевић је дао интервју за “Новости”, а разговор са њим је водила новинарка Радмила Радосављевић:

СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”

Фото А. Стевановић

Протекла 2019. била је још једна важна година у великој каријери редитеља Горана Паскаљевића. Са новим филмом "Упркос магли" (снимио га је у Италији, са италијанским глумцима и на италијанском језику), доживео је значајан успех на светским фестивалима и поново се потврдио као један од најугледнијих стваралаца европског филма.

Бројним домаћим и иностраним признањима које има додао је Златни печат Југословенске кинотеке за допринос филмској уметности, а пред сам крај минуле године добио је и Плакету за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији, коју додељује Удружење филмских уметника Србије.

- Прву награду за животно дело, за целокупно стваралаштво и допринос филмској уметности, добио сам пре десет година, на 50. фестивалу у Солуну - каже, у разговору за "Новости", Горан Паскаљевић. - Ту је направљена и комплетна ретроспектива мојих филмова, а уз награду, почасног Златног Александра, објављена је и књига о мом стваралаштву на грчком и енглеском језику. Тада сам ово признање доживео као знак да можда треба да завршим каријеру и да се више не бавим снимањем филмова. Од 2009. године снимио сам три филма и примио још четири такозване награде за животно дело - у Русији, у Шпанији, када су у Барселони и у Кинотеци у Мадриду такође организоване моје ретроспективе, у Италији и у Словачкој. Плакета коју ми је УФУС доделио ипак ми је најдража.

* Шта ово признање вашег еснафа чини тако важним?

- Управо то што долази од мојих колега из Србије, који нису тако издашни када награђују, и од удружења чији сам члан више од четрдесет пет година. То је за мене веома важно - једини сам релевантни филмски редитељ који у целокупној каријери која дуго траје нема ни један једини дан радног стажа изван статуса слободног филмског уметника. Нисам прихватио да радим на телевизији, нити да предајем на Академији. У два маха су ме "гурали" и да прихватим место министра културе, али сам све то одбијао. Сматрао сам да морам да останем слободан да радим оно што највише волим, и да се борим.

* Да ли је и привилегија бити "слободњак"?

- Када немате ништа друго, никакву плату, никакву сигурност, морате да радите следећи филм да бисте преживели. Сада од свог минулог рада могу сасвим лепо да живим до краја живота, али у почетку није било тако. Између осталог, зато сам и снимио осамнаест играних филмова. Веома бих волео да направим још два, и да затворим круг од двадесет, што још ниједном нашем редитељу, колико ми је познато, није пошло за руком.

Фото А. Стевановић

* Поводом Златног печата Кинотеке Лордан Зафрановић је рекао да сте ви најуспешнији из те прашке генерације редитеља, јер сте у иностранству снимили највећи број филмова. Како сте стигли до тих озбиљних продуцената?

- Када нисам успевао да снимим филм у Србији, радио сам у иностранству. Тамо ме, на срећу, добро познају, зато сам и могао да дођем до средстава. Али, никада нисам пристајао да радим наручени филм, увек сам ја иницирао пројекат. Тако је било и сада у Италији. Све је кренуло од шпанског фестивала у Ваљадолиду, где сам био председник жирија, а члан је био мој дугогодишњи пријатељ Лучано Совења. Он је био дистрибутер мојих првих филмова у Италији, а данас је председник Филмског фонда Лацио. Совења ме је позвао да дођем у Рим, познавао је мој рад и сматрао да могу да добијем подршку њиховог фонда, РАИ Синема и Министарства културе. Прихватио сам, али под условом да снимим своју филмску причу.

НЕСИГУРНА ВРЕМЕНА

* ЕМПАТИЈА се губи и међу људима који су на социјалној маргини. Где нам је нестало то базично људско осећање?

- Емпатија и људскост нестају у несигурним и кризним временима, онда када моћници манипулишу нашим природним страховима зарад очувања својих позиција на власти. Ми стално констатујемо да људи постају чудовишта која само посматрају шта се догађа, а не чинимо ништа против зла. Мислим да сваки човек најпре себи треба да постави питање шта је он сам конкретно урадио, јер то што повремено критички говоримо у јавности, чини ми се да није довољно да се зло савлада.

* Колико је изазов, али и привилегија, снимати у земљи тако јаке и велике филмске традиције као што је Италија?

- У почетку сам мислио да не знам шта бих снимао у Италији, а онда сам написао причу која је врло актуелна, акутна, која ме лично веома дотиче, и која је могућа у Шпанији, Италији, Грчкој, земљама које су под великим притиском избеглица. Али, није ме занимало да правим филм о њима, јер је већ доста снимљених, него сам пронашао један другачији угао посматрања. "Упркос магли" је, пре свега, интимна, људска и породична драма кроз коју се преламају не само проблеми емиграната, него и читавог савременог света који све више губи људско лице, емпатију и клизи у ксенофобију.

* Да ли сте планирали да направите провокативни, критички филм који би могао да изазове полемике у италијанској јавности?

- Занимљиво је да је на неколико пробних, приватних пројекција у Риму овај филм поделио гледаоце - половина је била незадовољна, то су десно оријентисани људи који у тој провокативној причи виде себе у огледалу и та слика им се не свиђа. Друга половина је сјајно реаговала, сматрајући да је "Упркос магли" остварење које је неопходно данашњој Италији, чак су ми поставили и питање како је могуће да један Србин направи тако уверљив италијански филм.

* С друге стране, "Упркос магли" је можда и ваш најдирљивији филм, иако сва ваша остварења одликује емотивност. Да ли је емпатија и главна порука ове филмске приче?

ПРЕМИЈЕРА НА ФЕСТУ

* "УПРКОС магли" премијерно ћемо гледати на Фесту, ту сте окупили најпознатије италијанске глумце - главне јунаке играју Донатела Финокјаро и Ђорђо Тирабаси. Како сте дошли до њих?

- Имао сам доброг кастинг директора, а у глумачкој екипи су и други врло популарни италијански глумци, Ана Галијена, Луиђи Диберти, Франческа Кутоло, којима није било тешко да дођу на пробно снимање. Потписали су уговоре по којима су потпуно припадали овом филму, долазили су тачно у минут, потпуно спремни, за разлику од овога што се сада догађа у Србији. Код нас глумци пре подне снимају једну серију, по подне другу, а увече сцене за неки филм. Ја то потпуно разумем. Морају да зараде, да обезбеде пристојну егзистенцију, јер ко зна шта ће сутра бити, али се та журба осети у паду квалитета, посебно ТВ серија, које код нас ничу као печурке после кише.

- Драма почиње једне кишне вечери када менаџер ресторана у градићу надомак Рима, Паоло, проналази уплашеног и промрзлог осмогодишњег дечака на аутобуској станици и одлучује да га поведе кући. Дечак се зове Мухамед, родитељи су му страдали током путовања до Италије и остао је потпуно сам, а Паоло и његова супруга покушавају да у малом Арапину нађу замену за свог рано преминулог сина, који је био дете са посебним потребама. Средина и рођаци не прихватају њихову одлуку да усвоје Мухамеда, али ово је само "кроки" овог филма. "Упркос магли", заправо, фокусира како Италија прихвата или не прихвата присуство емиграната, зашто тамо Салвини и ултрадесница добијају толики број гласова на изборима. Јачање десних снага приметно је, нажалост, и у многим другим земљама.

* Једна од најснажнијих сцена је када породица са малим Мухамедом пева стару наполитанску песму уз гитару.

- За ту сцену у сценарију је стајала једна једина реченица: Они су коначно срећна породица. Пошто се радња догађа у време пред Божић, а родитељи су музичари који су престали да се баве музиком после смрти свог сина, они се сада, усвајајући Мухамеда, враћају себи и својој првој страсти, музици. Зато је та сцена тако снажан емотивни тренутак, кулминација и врх филма пре него што крене сурови распад ове породице. И ту постоји једна занимљивост - приметио сам да италијански гледаоаци, и они који навијају за овај филм и они који су против њега, једнако плачу на тој сцени.

* После седмогодишње паузе из домаће кинематографије, у Србији снимате нови филм "Мачји крик". И то је једна емотивна, лична драма?

- Веома се радујем том пројекту, с њим сам први пут учествовао на конкурсу Филмског центра Србије, и на моје чуђење и одушевљење истовремено, добио сам подршку. Реч је о филму инспирисаном аутентичном животном причом Зорана Живановића из Крагујевца. Он је човек који се дуго година борио да стекне право старатељства над својом унуком коју су напустили родитељи, и да брине о њој. Унука је дете са "мачјим плачем", болешћу која је веома ретка и без перспективе да се излечи. У протекле две године, колико сам радио на овој причи заједно са сценаристом Ђорђем Сибиновићем, постао сам близак пријатељ са Зораном. Он је за мене симбол борбе за живот, и оне чувене реченице енглеског писца, сликара и пре свега филозофа, Едварда Блејка: "Живот је једина светиња". Надам се да ће овај филм бити и једна врста опомене - да се суочимо са тим до које мере смо изгубили емпатију, и колико је важно да се вратимо правим вредностима, да верујемо у живот и у доброту.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

СТИЖЕ ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС? Ево ко води у анкетама за новог немачког канцелара

СТИЖЕ ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС? Ево ко води у анкетама за новог немачког канцелара

АЛИС Вајдел, лидерка десничарске странке Алтернатива за Немачку (АфД), према последњим анкетама, преузела је вођство испред Фридриха Мерца, лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).

24. 12. 2024. у 12:17

Коментари (4)

НЕЧУВЕНО! Ево шта Никола Јокић доживео у Денвер нагетсима (ВИДЕО)