ВАСА ПАВКОВИЋ О ЗБИРЦИ "ЕХО БЕОГРАДА": Живе слике и шумови града

ПРИЧЕ из књиге "Ехо Београда" говоре о Београђанима, анонимним и славним, о њиховим уличним животима и борби са историјом, старењем, сиромаштвом...

Фото приватна архива

Оне теже да дају слику Београда на почетку новог века. Трудио сам се да на захтевном микропростору реализујем интересантне, узбудљиве приче у којима сам неравнодушан посматрач, неко кога се тиче живот људи које је сретао по трговима, на улицама и у возилима градског превоза. Током ових пет деценија дух времена је приближио Балкан и Средњу Европу, али се разлике и даље уочавају, у динамици живљења, у силини свакодневних утисака које пролазник кроз живот добија посматрајући, односно ослушкујући људе око себе...

Овим речима Васа Павковић описује збирку својих (међу)градских записа коју је објавила "Академска књига", а у којој се сажимају искуства и запажања писца, шетача и путника који је пола века готово свакодневно путовао из тзв. Средње Европе на Балкан те натраг, прелазећи релацију Панчево - Београд - Панчево. Ове приче које му је "издиктирао" град, писао је вођен науком старих реалистичких писаца, да корача отворених очију и начуљених ушију - јер "писац који би глув и слеп ходао кроз градове, кроз села или кроз живот био би немоћан, и непотребан", сматра Васа који је ослушкујући Београд изаткао 120 кратких "документарних филмова" са улица града.

о Да ли у какофонији звукова града гласније одјекују гласови и приче "великих" људи, или небројених безимених јунака које сте са једнаком пажњом слушали?

- Трудио сам се да избалансирам однос прича о обичним, анонимним Београђанима и онима који су задужили нашу културу, као што су Мића Поповић, Владимир Величковић, Воја Чолановић или пак Мирослав Караулац. Сви они су током живота утицали на дух града.

Директно или индиректно креирали су несводиви хаос постојања, чије сам шумове и слике, фигуре и заплете бележио још пресне, тек што су се десили у мојој близини. Нисам морао ништа да измишљам, као у ранијим прозним књигама.

о Као народ се великим савременицима пречесто не одужујемо за живота - сматрате ли да у овом тренутку постоје уметници који у себи сажимају и носе тај "дух Београда"?

- Наш народ се по томе, као ни по много чему другом, не разликује од других народа. Смрт понекад разбистри тај однос изузетних људи и средине у којој су стварали, а понекад ни она то није у стању. Време је често бољи судија, али понекад и оно замагли реалност и значај великих уметника. Важно је само дело и његова целовитост - и мислим да је добро веровати, бар док уметник ствара, да ће све доћи на своје место. Кад погледамо уназад видимо колико су овом граду и култури значили Аца Поповић и Светлана Велмар Јанковић, Милорад Павић и Павле Угринов, Цуца Сокић и Стојан Ћелић, Љуба Тадић и Мија Алексић

Фото приватна архива

... Готово све најбоље што је створено у српској култури, под небом Београда, настало је у последњих седамдесетак година.

- За мене су најбитније светлости Београда које га купају с неба и у одблеску са две његове велике реке, као и осећај слободе који сам имао на његовим улицама, чак и у најцрњим историјским моментима, кад током 90-их нисам могао Чика Љубином да дођем до Трга републике, због кордона специјалаца у црном. Модерни дух овог града, упркос свему, увек струји његовим ведутама.

о Верујете ли да је Београд подједнако у "кругу двојке", на који су га каткад сводили поједини "градски" писци, колико и на Карабурми или вашој родној, левој обали Дунава?

- "Ехо Београда" превасходно бележи ликове, ситуације и атмосфере из строгог центра Београда. Али повремено се одлази и до Врачара, Карабурме, Новог Београда или се враћа, врло ретко у неко раније време, пре тридесет-четрдесет година. Но дух Београда преплављује цео овај град, а писцима се најбоље одужујемо ако их читамо, ако поредимо своје реалне доживљаје са онима о којима су они писали, без обзира када.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације