НОЋУ МЕЂУ РОМАНИМА, ДАЊУ МЕЂУ МАЛИНАМА: Годишњица смрти Добрила Ненадића (1940-2019), писца неодољивих историјских прича

Драган Богутовић

11. 08. 2020. у 14:22

О лепом и удобном животу нема шта да се прича, о томе нико не би хтео ни желео да слуша. Прича ваља само ако живот не ваља... Или си срећан, или имаш шта да испричаш. Обоје не може, не да Бог". Овако је у једном од многобројних интервјуа за "Новости" казивао Добрило Ненадић (23. октобар 1940. - 15. август 2019), један од омиљених српских романописаца у последњих неколико деценија.

НОЋУ МЕЂУ РОМАНИМА, ДАЊУ МЕЂУ МАЛИНАМА: Годишњица смрти Добрила Ненадића (1940-2019), писца неодољивих историјских прича

Добрило Ненадић

Поводом годишњице откако је минуо светом, његови суграђани Ариљци, желећи да му се одуже за све што је радио за њихов мали град, и то не само пером, објавили су зборник који је приредио Петар Ђукић, иначе професор економије на Технолошко-металуршком факултету у Београду.

Анонимни агроном из провинције већ својим првим романом "Доротеј" (1977) ушао је, како је својевремено приметио Зоран Гавриловић, "као класик у књижевност свог народа". Али не баш лако, јер је ова раскошна прича о љубави и мржњи из времена краља Милутина две године раније одбијена у "Просвети" из до данас непознатих разлога.

Роман је ипак заживео и до сада доживео петнаест издања од 200.000 примерака, постајући једна од најтраженијих књига српске књижевности 20. века, како истиче писац Радомир Андрић. Уследили су такође романи са историјском позадином "Дивље звезде", "Роман о Обилићу", "Деспот и жртва", "Брајан", који су читани не само због атрактивне теме, нити због знатижеље која се у говору о прошлости увек буди, него пре свега због начина на који су написани, истиче универзитетски професор и писац Михајло Пантић и појашњава:

Снимање “Доротеја“: Гојко Шантић, Добрило Ненадић и Бата Живојиновић

- У историјским романима Ненадић се исказује као писац изузетне имагинације и необично богатог језика којим се прониче у причу о прошлим временима. Механизам те приче је, при томе, мајсторски. Пошав од неке историјске датости (зидање Смедерева или осликавање Цркве Св. Ахилија), Ненадић на тако удареним темељима подиже оно што се до краја не може реконструисати, него се стално мора домаштавати, а то је сценографија свакидашњег живота у српском средњем веку.

Награде

У распону од 36 година Ненадић је објавио 18 романа за које је добио прегршт награда и признања: два пута награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, награду "Меша Селимовић" (за роман "Деспот и жртва", 1998), Просветину награду, два "Златна бестселера", "Рачанску повељу", "Светозар Ћоровић", "Бора Станковић", "Библиос", Повељу за животно дело УКС.

Оцењујући да је "Доротеј" несумњиво ремек-дело модерне српске књижевности, критичар и писац Гојко Божовић указује да позорницу овог романа испуњавају једнако властеле, племићи и свештеници, као и обични војници, скитнице и божјаци, проститутке, видари, трговци и пробисвети. А у свима њима одигравају се сложене унутрашње драме и бесне страсти, што их чини живљим, психолошки испуњенијим и модернијим јунацима. Мире се високо и ниско, племићко и меропашко, свештеничко и безбожничко, али тако да сви на крају бивају на губитку.

Правдољубив и осетљив на пострадања малог, обичног човека, Добрило није могао да заобиђе ни стварност коју је живео. У романима "Киша", "Врева", "Поплава", "Време кокошки", донео је слику и прилику модерног доба изопаченог због незајажљивости, грабљивости, себичности. У "Киши" се препознао један локални партијски моћник који је чак тражио да се аутор утамничи. За казну писац је послат на рад у село Латвице, где је, увек радознао за нешто ново, осмислио производњу и луксузно паковање пржене кафе под називом "касандра", према лику из тадашње популарне серије.

- Крећући се по селима, саветовао је и обучавао сељаке у подизању малина, јабука, шљива. Био је, причао је, изненађен духом, виспреношћу, оштроумљем многих, па је њихову мудрост преселио на странице романа. Донекле у шали, захваљивао се својим прогонитељима говорећи: "Да није било њих, никада не бих одмакао од чаршијске калдрме и урбаних књижевних ликова. Овако сам се на'одао по селима и забележио многе судбине" - сведочи Момчило Димитријевић, културни посленик и публициста из Ариља.

Супруга - први читалац

Више од четири деценије Добрило и супруга му Петкана, иначе педагог, провели су у веома сложном браку. Сваки његов рукопис, пре него што је дао у штампу, Петкана је, као први читалац, пажљиво читала и уносила углавном ситне исправке.

- Сваког тренутка осећам колико ми недостаје. Живим са његовим књигама и малинама. Поносна сам на њега. Нека почива у миру и нека му је вечна слава и хвала. Хвала пријатељима који су на различите начине показали колико им је Добрило значио - рекла је Петкана за наш лист.

О Добрилу као човеку у зборнику пишу његови пријатељи, познаници, сарадници, комшије.

- Био је личност хамлетовског духа, снажне природе и богатих Божијих дарова - каже Ацо Јовичић, генерал-потпуковник, професор ВМА. - У првим сусретима и разговорима уверио сам се да је Добрило динарског темперамента, са много тврдих неравнина на које се оклизне свако ко му приступа неодмерено. Био је човек високе интелигенције, натпросечне снаге разума и непопустљиве воље. Успешно је контролисао најризичније изворе човекових немира: гордост и сујету.

У сећању Милана Пајевића, машинског инжењера и публицисте, Добрило остаје као прави енциклопедиста: о свему се, вели, могло говорити са њим, о музици, сликарству, археологији, географији... Али највише о историји. Извесно време бавио се, са великим жаром, фотографијом, узимао је често кичицу у руке и сликао, знао је да запева и засвира.

У младим данима Драгица Суботић, клинички психолог, видела га је овако:

- Бледолик, висок и усправан, био је загледан у себе, у своје измаштане ликове и у пројекцију будућности и далеке прошлости. Неупућеној околини која га није познавала, а и није се претерано трудила да га схвати и разуме, повремено је деловао као расејани занесењак, звездобројац који се не уклапа у свакодневицу чаршијског живота. Није се никада жалио, никада није узео кредит, никада није возио луксузна кола, није учествовао у младалачким тучама, није правио испаде. Друговао је са књигама, природом и малобројним људима сличних особина.

Слика познатог писца

Рођен у брдовитом селу Вигоште, надомак Ариља, са годину дана остао је без оца Љубише, који се придружио партизанској чети и умро негде у босанским врлетима од тифуса, Добрило је био приморан да се сам пробија кроз живот. Студије агрономије завршио је са десетком и добио позив од професора да остане на факултету. Држећи до части и дате речи, одбио је примамљиву понуду, јер је био стипендиста локалне земљорадничке задруге. "Било ми је онако безвезе да почнем каријеру као лажов, да преварим људе који су од своје сиротиње улагали у моје школовање", казивао је касније.

Споменик у центру Ариља

Осим зборника, житељи Ариља одужиће се омиљеном писцу и спомеником у центру места, о чему је процедура у току. Иницијативу је дао вајар Велимир Каравељић, који је начинио и надгробни споменик (освештан пре три дана уз присуство најуже родбине и пријатеља) у облику отворене књиге, изнад које је симбол малине. Направљен је од камена од кога је изграђена и Ариљска црква, о чијем је осликавању Ненадић написао роман "Брајан". На надгробном споменику уклесане су речи писца: "Радио сам оно што сам могао, а могао сам оно што сам урадио".

Несвакидашњи велики траг Ненадић је оставио и у малинарству као врстан стручњак за ову слатку и осетљиву воћку. Случајно откриће сељака Милорада Стојановића из Драгојевца, који је 1976. незадовољан малињаком, пред бербу уклонио младе изданке и после тога добио одличан принос, Добрило је стручно објаснио, подржао и установио до тада непознату праксу гајења малина.

- Као добар познавалац биологије биљке, Добрило је на свима разумљив начин показивао како да добију још боље и здравије биљке "окићене" од земље до врха изданка, пупољцима, родним гранчицама и напослетку прелепим плодовима америчке, али некако више српске сорте виламет. Захваљујући њему и тадашњем руководству Задруге, Ариље, до тада непозната варошица у Западној Србији, постала је светска престоница малине! Са чантром на леђима, качкетом и наочарима, преко дана у малињацима Миросаљаца, Ступчевића, Добрача, Брекова и других села, учио је и преносио знање произвођачима, а вечери и ноћи проводио за писаћом машином. Објављивао је и стручне радове, који су и данас незаобилазно штиво и цитирани у водећим домаћим и међународним часописима - истиче Александар Лепосавић, научни истраживач Института за воћарство.

Присећајући се, за наш лист, тих година, Добрило је између осталог, испричао и ово:

- Гајење малина је мој занат. Па и није нешто отмено, али то ми је уписано у судбински ћитаб, па сам проклети терет морао стрпљиво да теглим. Нема ничег ни поетичног, ни романтичног у томе. Нисам био агроном - манекен, каквих је много, нисам умео да фолирам и парадирам. Деценијама сам устајао у цик зоре, у пола пет, и враћао се кући у касно поподне, гацао сам по блату, леду и прашини, по излоканим сељачким путевима, од куће до куће. Уз све то натоварио сам себи и све ове књиге које сам годинама писао.

 

 

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

КИРЈОС ЈЕ ПРОВОКАТОР: Француска тенисерка без длаке на језику