ПРОШЛОСТ ЈЕ ИМАЛА БОЉУ БУДУЋНОСТ: Светозара Цветковића и даље фасцинира детиња невиност

ЧИМ је дипломирао глуму на ФДУ, прикључио се легендарном београдском позоришту Атеље 212, што се сматра привилегијом изузетних.

Фото Н. Скендерија

Средином деведесетих, 12 година је био на челу те угледне позоришне куће. Од самог професионалног почетка за њега је Југославија била тесна. Гостовао је у различитим позоришним и филмским продукцијама у Канади, Аустрији, Швајцарској, Енглеској, Словенији и Хрватској. Светозар Цветковић, легенда нашег глумишта у претходним деценијама награђиван је на свим важним филмским и позоришним фестивалима у читавом региону. Добио је и награду за најбољег филмског глумца на Фестивалу у Хјустону за улогу у данском филму "У мојој глави".

Фото Н. Скендерија

* Доминик Мојси, аутор књиге "Геополитика емоција", тврди да емоције могу бити добре и лоше, попут холестерола, и каже да савременим светом владају три основне емоције: страх, нада и понижење. Свесни глобалне свакодневице, у шта верујете ових дана, постоји ли појам који вам је остао утемељен и непоколебљив?

* Слушајући какофонију информација и дезинформација, теорије завера којима смо бомбардовани, која емоција преовладава код вас?
- Код мене, гледајући оно што нам се догађа и бивајући затрпан информацијама, у овом тренутку преовладава резигнација. Мислим да сва активност на овом месту може да буде упућена само себи и најближима. До фебруара месеца могли смо да говоримо о томе да свака активност може да утиче на глобалну промену, али сада смо суочени са неком врстом ступора што се тиче међуљудских односа. Разлика у информацијама које добијамо из различитих извора, изазива велики немир. Суочени смо са чињеницом да против природе не можемо ништа. Кроз историју човечанства показала је да уме да буде сурова према људима тако да резигнирано посматрам све што је око мене и трудим се да се усредсредим на оно што ми очи виде и срце чује.

Фото Н. Скендерија

* По повратку на сцену после паузе рекли сте да сте срећни што сте ту и да не постоји тренутак који би био срећнији од садашњег. Како би данас звучала ваша порука охрабрења, када се многима чини да је светом завладао хаос?

Фото Н. Скендерија

* Многе је изненадила ваша изјава да се осећате као губитник. Да вам је та позиција угодна, чак и супериорна, и осећај да не можете ништа да промените. Како бисте назвали то стање, звучи депримирајуће?
- Не, та изјава извучена је из контекста који се тицао политике. У једном тренутку био сам врло близак идеји коју је ДС представљао у том тренутку. Нисам био члан ниједне партије, али људи су то тако видели и сугурно су имали разлога. Много тога сам радио за то да би таква врста демократије какву је тадашња Демократска странка пропагирала могла нешто да уради за будућност ове земље. Међутим, тај пројекат је пропао. У том смислу јесам губитник и то што сам покушавао једно време није уродило плодом. Грешка може бити и у мени. Нисам губитник што се тиче живота, не бих имао толико деце да у то не верујем. Будућност за нашу децу постоји, али мислим да смо морали да урадимо много више да бисмо их припремили за ту будућност, научили да могу да живе од свог рада, емиција и мисли. Желим да ствари крену набоље и ни у ком случају не бих желео да некога бацим у депресију, а пре свега себе, мада могу томе бити склон. Напротив, све што радим, радим да не бисмо одустали од живота, јер њега има и без политике. Постоје земље у којима људи не знају ко им је председник, нити ко седи у влади. Ми смо бомбародовани лицима која нас, са једне стране убеђују да смо супер, са друге да нисмо, што рађа једну хаотичну ситуацију, која ће, бојим се, да доведе до анархије.

* Да ли уметност може да излечи више људи него медицина (отац вам је био хирург, свакодневно у операционој сали)?
- Чини се да сам одвећ причао о свом дугу и поштовању према породици и родитељима, према медицини. Не кајем се због онога што сам и не мислим да бих био срећнији да сам био лекар иако је то била моја жеља. Да се поново родим, никада не бих радио ово што радим, јер не треба два пута ићи истом стазом. Ипак, не одричем се свог посла, јер је он најлепши на свету. Циљ сваког човека је слобода, а бити глумац је најслободније занимање које постоји. Те слободе се не одричем и за њу живим и радим.
* И код нас и у свету влада потпуна идентитетска конфузија, како бисте дефинисали свој микроидентитет?
- Та конфузија идентитета није од јуче, то постоји вековима. Људи гледају да се на нешто прислоне и онда се идентификују са тиме, па била то, на пример, политика или религија. Грозне су те идентификације са неким масовним покретима који вас воде у екстреме, који су одлично тло за манипулацију. Глобални идентитет уништава микроидентитет, у који сам се ја повукао. Не могу да стојим иза нечега што заступа више од десет људи. Десет је можда неки број са којим се срећем док радим представе, а из из искуства знам да је лакше кад нас има мање. Када радите у позоришту, идентификујете се са свим тим људима, делите једну емоцију и причу. То је велики део мог идентитета, али суштина почива највише на породици, широј и ужој, родитељима, деци, људима које волим, које виђам, које могу да загрлим, исплачем се са њима, испричам им неку причу. Суштина су поверење и љубав која је незаслужено тако излизана реч.

Фото Н. Скендерија

* Неки теоре-тичари тврде да су сценаристи једини преостали критичари друштва, а глумци истакнуте, истурене фигуре, храбри гласници. Слажете ли се с тим?
- Има добрих и лоших сценариста, ја срећом познајем неке веома добре, које волим да читам, који пишу драме. Тешко је генерализовати. Теоретичари тако кажу, али критичари друштва могу бити и уметници, сликари, филозофи, па и политичари. Али, никако не могу да се сложим са тим да су глумци истакнути храбри гласници, јер глумац може да буде свако. Није то нешто што захтева посебну храброст, већ само таленат, вољу и занат у руци. То је просто лепо, али од тога не зависе животи. Када кардиолог ради операцију, он стави срце на длан, тада држи живот у својим рукама, а када изађеш на сцену, привилегован си што је неко дошао да те гледа. Ту си да будеш искрен, да ти се верује, да ти верујеш другима и да си у стању да се погледаш у очи.
* Тренутно је пред вама нови интересантан пројекат "Бележница професора Мишковића". Потпуно другачији од узнемирујућег мрака наше свакодневице, који нас је запљускивао из "Тајкуна" и "Жигосаних у рекету". Необичан жанр, сам редитељ Лекић, тврди - никада до сада није рађен на овим просторима. Кога ви играте у СФ серији на српски начин.
- Са Мирославом Лекићем радио сам његов први филм "Степенице за небо" (1982) и то ми је један од најдражих послова који сам имао. У том тренутку он је представљао рефлексију једне генерације у односу на дешавања у друштву. Имао је критички поглед, прожет меланхолијом и духовитошћу. Радили смо доста пројеката заједно, често су то у колоквијалном филмском речнику биле епизоде, али су оне и мени и њему и публици доста значиле. Да споменемо, на пример, "Нож" и "Лавиринт". Много серија се треутно снима и тешко је изборити се за квалитет у том мношту. Оно што је код Лекића лепо јесте то што он ништа не препушта случају и ствари тера до краја. "Бележница" је другачија и прати глобални тренд. Он је сјајан и истрајан човек у свему што ради. Играм оца главног јунака, који жели да спасе сина из нечега за шта не зна да ли је мистика или реалност. С обзиром на то како радимо и где радимо, све је веома провокативно и верујем да ће већ на пролеће имати будућност на некој од телевизија.

Препоручујемо

Култура

0 2

АТЕЉЕ ГЛЕДА У ЗВЕЗДЕ

23. 07. 2020. у 11:39

Култура

1 2

КРАЉ И МАЈСТОР: Три и по деценије од смрти Зорана Радмиловића

21. 07. 2020. у 09:46

Култура

0 3

ПОЈАС ЗА СПАСАВАЊЕ: У Атељеу 212 увелико разматрају нове начине извођења представа од јесени

17. 07. 2020. у 08:32

Култура

0 1

Корона у Атељеу 212, на позорници - као инспирација!

01. 07. 2020. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације